Vodi emisiju u tandemu sa Boškom Jakovljevićem
TEK SAM SA 24 GODINE IMALA UTISAK DA SAM NA PRAVOM PUTU! VODITELJKA ANA ŠUPIĆ prisetila se svojih početaka na TV pa progovorila o UTICAJU DRUŠTVENIH MREŽA: „Zasipaju nas uspešnim, prebogatim životima”
U televizijskom prostoru u kojem je tempo u potrazi za informacijama nemilosrdan, a pažnja gledalaca sve kraća, voditeljka Una TV Ana Šupić deluje kao neko ko svoj put gradi strpljivo i bez prečica.
Iako je karijeru započela daleko od studija i kamera, upravo ju je rad iza scene, u svetu odnosa s javnošću, gotovo slučajno doveo pred objektive i usmerio ka televiziji, na kojoj je, kako će se kasnije pokazati, pronašla sebe. Od prvih koraka u informativnom programu i upoznavanja sa televizijom kroz svakodnevne forme, pa sve do rada u emisijama koje su obeležile male ekrane poput „Žikine šarenice” i šou programa „Hajde da se volimo”, Ana je postepeno gradila prepoznatljiv stil. Dolaskom na Una televiziju taj stil dobija prostor u kojem se najprirodnije razvija i to u emisiji „Popodne“, koju danas vodi u tandemu sa Boškom Jakovljevićem radnim danima od 17 časova. Upravo u njihovom partnerstvu i formatu koji prati ritam svakodnevice, „Popodne“ je dobilo novu energiju i postalo mesto razgovora o temama, ljudima i pričama koje živimo, bez potrebe da se stvarnost ulepšava ili pojednostavljuje. U razgovoru za naš list, Ana Šupić govori o povratku u ritam živog programa, snazi partnerstva pred kamerama, izboru tema koje ohrabruju, ali i o pritiscima savremenog doba, mladima koji traže svoje mesto i luksuzu isključenog telefona.
Posle kraće pauze 19. januara vraćate se pred gledaoce novim izdanjima emisije „Popodne“. Umete li zaista da se isključite tokom odmora ili „ručna“ nikada nije do kraja povučena kada je medijski posao u pitanju?
– Ručna se u mom slučaju ne koristi (smeh), mi koji radimo ovaj posao znamo da nema opuštanja, sve vreme smo u pogonu, ako ništa drugo, čitamo i pratimo sve vesti i šta se dešava, kako u svetu tako i kod nas, stoga smo samo u leru i čekamo da ubacimo u brzinu i dodamo gas. Šalu na stranu, pauza u emitovanju mi je prijala, ali već posle 5-6 dana sam shvatila da mi nedostaje taj adrenalin pred lajv i da jedva čekam nastavak sezone.
Emisiju „Popodne“ vodili ste i tokom prethodnih sezona, a danas vam je televizijski partner Boško Jakovljević. Koliko je on uneo promenu u ovaj format, a koliko je vas lično promenio rad sa njim?
– On je čovek kome je energija drugo ime i mnogo mi je drago što je nesebično deli sa mnom. Iskreno, tek sada sa ove distance primećujem koliko se toga promenilo njegovim dolaskom, potpuno drugačije funkcionišemo kao tim, na drugačiji način se nas dvoje pripremamo za svako gostovanje, mnogo je više spontanosti. Velika je razlika u tome da li ste pred kamerama sami ili imate partnera, sa kojim morate biti u sinergiji, a mi smo to lako postigli.
Koje teme vas u „Popodnevu“ istinski raduju, a koje vas profesionalno najviše iscrpljuju, čak i kada znate da su važne?
– Uvek me raduju svetli primeri koji nas okružuju, mladi ljudi koji imaju šta da pokažu, uspesi koje nižu i priče koje ohrabruju, a nema baš tema koje me iscrpljuju. Eventualno, iscrpljuje me količina informacija, a mi se trudimo da uvek istražimo do detalja. Umnogome to zavisi i od samog sagovornika, nekada i teška tema prođe sa lakoćom ukoliko naspram sebe imate pravu osobu. Od mnogih tema se napravi bauk samo iz razloga što su teže ili komplikovanije za razumeti, ali mi zaista uspevamo da nađemo goste koji će svaku temu približiti i nama i gledaocima na način da su potpuno jasne i precizne.
Gde je za vas granica kompromisa u medijima i da li je bilo trenutaka kada ste radije odustajali od prilike da biste sačuvali sebe i svoje principe?
– Imala sam dosta sreće po tom pitanju, jednostavno sam odbijala saradnje koje nisu u skladu sa vrednostima kojima se vodim i ne gledam na njih kao bilo kakvo odustajanje, već kao priliku da živim i radim kako želim. Otud i tolika moja radost i ljubav prema ovom poslu, sigurno je bilo nekih mini kompromisa, mada, evo, ne mogu ni da ih se setim, ali ono što zasigurno znam je da nije bilo odstupanja od mojih principa.
U vremenu kada je sve glasnije, brže i provokativnije, da li vam je teže da ostanete verni sebi ili ste naučili da baš u tome leži vaša snaga?
– Nije mi teže, verujem da su ljudi već siti tog provokativnog i glasnog manira i mislim da nikada nisam bila sigurnija u ispravnost odluke da se vodim onim što sam i po prirodi i po kućnom vaspitanju.
Šta vam je svojevrsno lutanje tokom školovanja donelo kao prednost u poslu kojim se danas bavite i da li biste rekli da vas je rad van televizije oblikovao kao voditeljku?
– Jeste me oblikovalo sigurno i to ne samo kao voditeljku već i kao ličnost, jako sam bila nesrećna i nesnađena kroz to lutanje, rano sam počela da radim pa nisam lutala samo kroz školovanje i fakultete već i kroz različite poslove i branše. Nisam mogla da zamislim sebe i svoj život u budućnosti tako, kao Dan mrmota, već sam znala da moram da pronađem nešto što me čini srećnom i ispunjava me i, na sreću, uspela sam, tek sam sa 24 godine imala utisak da sam na pravom putu, do tada je bilo prilično frustrirajuće. Ostala mi je ta istrajnost i vera u sopstveni osećaj koji osluškujem i danas.
Šta biste danas poručili mladima koji osećaju pritisak da već sa dvadeset godina moraju da znaju sve odgovore i da se ostvare na svim poljima?
– Ovo je možda i najteže pitanje jer poznajem osećaj. Poručila bih im da budu hrabri da istražuju, da daju sebi vremena, da se ne boje i ne očajavaju, da budu hrabri i odupru se stavovima starijih generacija, jer njihov put je različit, kao i vreme. Danas je gore nego kada sam ja odrastala. Sada imamo taj teror sa društvenih mreža koji nas zasipa uspešnim, prebogatim, ostvarenim životima. I jasno je da ih proganja taj osećaj da kasne, moj jedini savet je da rade na sebi u svakom smislu, zvuči kao kliše, ali zaista to je jedino što u životu može da ti doprinese i da odgovore na mnoga pitanja.
U medijima vas često predstavljaju kao izuzetno lepu i atraktivnu ženu. Kako vi doživljavate lepotu u društvu koje od žena traži da stalno budu „savršene“ I da li ste ikada osećali pritisak da morate da opravdate taj imidž?
– Ja sam žena oslobođena pritisaka (smeh), izgledam tako kako izgledam, to je više zasluga mojih roditelja nego mene, daleko sam od savršene i ne pokušavam da to budem. Imam dane kada mi apsolutno nije do sređivanja i da nije posla verovatno bih te dane provodila u pidžami i bez šminke i to je sasvim u redu. Ne posmatram sebe kroz tu prizmu i ne opterećujem se. Evo, mesecima nisam ni trenirala, sve radim kako mi prija i u zavisnosti od trenutka.
Kako izgleda jedno vaše idealno popodne kada kamere nisu upaljene?
– Idealno popodne uvek bi mi bilo ono provedeno na reci uz dobru muzičku plejlistu i čašu vina. Obožavam vodu i svaki slobodan trenutak bih provodila tamo, a još ako su sa mnom ljudi koje volim - to je sve što bih poželela.
Šta vam danas predstavlja pravi luksuz, onaj koji nema veze sa poslom, obavezama i očekivanjima drugih?
– Isključen mobilni telefon - to nisam imala više od deset godina, što zbog porodice, što zbog posla, ali taj luksuz da se ugasiš na nekoliko sati i da si dostupan samo sebi mi je neverovatan u današnje vreme. Volela bih i da se malo opustim i naučim da ne moram sve da držim pod kontrolom, ali to ostavljam da dođe sa godinama koje su preda mnom.
Vladimir Bijelić
