ТО МЕ НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ НИ У ПРИВАТНОМ ЖИВОТУ, ПА НИ НА ТЕЛЕВИЗИЈИ! Бошко Јаковљевић проговорио о О ОДЛАСКУ СА К1: „Желео сам нешто што је прихватљивије за мене”
Бошко Јаковљевић није само лице које препознајете са екрана - он је човек који својом културом, осмехом и харизмом остаје упечатљив и ван телевизије.
Градски, духовит и одмерен, Бошко је, рекло би се, континуитет у свету који се непрестано мења. Његова способност да се стално прилагођава новим медијским трендовима, док задржава своју аутентичност, чини га јединственим на медијској сцени. Било да је пред камерама као водитељ, на модној писти као манекен или у креативном процесу као дизајнер, Бошко Јаковљевић успева да инспирише, повезује и остави неизбрисив траг у свету медија и моде. Недавно је кренуо новим телевизијским траговима, када је прешао на Уна ТВ, где радним данима од 17 часова води емисију „Поподне”, а у разговору за „Дневников” ТВ магазин открива чиме ће то исписати нове странице своје телевизијске каријере.
– Исто као и све у животу. Често чујем да нас Бог стално враћа да научимо неке лекције које нисмо савладали, а ја се питам што ме враћа па петнаести пут почињем неку емисију из почетка (смех), па се онда питам шта је то требало да научим, а требало је, заправо, да научим да ја тај посао знам да радим и то са ентузијазмом. Ако га радим с љубављу океј ми је, ако ми је доста онда не треба више да га радим. Добра је и велика екипа људи на Уна телевизији. Знам да сви то сада говоре, али ја стварно први пут радим у тако неком великом кругу људи. Сви раде здушно око наше емисије и феноменално је. Никад безбрижнији нисам био него сада. Имам довољну слободу која је мени потребна за своје изражавање. А све остало је таман како је требало да буде – прича нам Бошко Јаковљевић на почетку разговора.
Ред информативе, ред дискусије, па култура и забава. Да ли је то, из ваше перспективе проверен рецепт за добру гледаност?
– Не идемо више скроз у политику, у емисији „Поподне” бавимо се друштвеним темама, културом и забавом. Не знам да ли је то проверен рецепт. Многи људи не гледају телевизију, зато што је она постала медиј којим се манипулише, а они који је гледају хоће нешто паметно да чују и виде. Добро, нешто паметно могу и да прочитају, али ако не доживе једну добру енергију са телевизије онда не треба да чекају телевизију да то добију. Проверен рецепт је само тај да људи имају осећај да си благонаклон, да волиш то што радиш, да волиш своје госте и да си пристојан. То је мој рецепт. Постоје и други рецепти, који су можда бржи, а то је да си провокативан, неваспитан итд, али, пошто мене то ни у животу не интересује, не интересује ме ни да гледам на телизији. Нисам тај тип.
Недавно је на једној Инстаграм страници освануо текст о вама у којем се поентира да у променама у медијском и друштвеном окружењу ви остајете симбол онога што је исто, достојанствено и културно. Јесте ли успели последњих година да освестите да сте заиста постали бренд, не само телевизијски, већ и друштвени?
– Немојте да ме плашите, много сте озбиљни и дајете ми на значају, а не планирам да „одапнем” сигурно не још 20 година (смех). Шалу на страну. Јесам, освестио сам то. Имам 56 година, то није мало, па ако сада нисам свестан да имам неку тежину и мудрост, онда нешто није у реду са мном. Једино што је битно је да сам са собом будеш у реду да кад нешто урадиш и кад то неко похвали можеш да кажеш да си то урадио из добре воље и намере, најбоље што си могао и да си са тим у миру. А очигледно да то на дужи временски период неко види, јер било је много пловидбе да би тај текст на Инстаграму био такав какав јесте.
Кад већ причамо о годинама, како вас је у 56. дочекала нова пословна енергија и колико вам значи излазак из зоне комфора?
– Верујете ли ми да сам, када сам променио посао, први пут направио нешто што је баш у реду за мене? Ја нисам у лошим односима са људима са K1, на којој сам пре Уне радио. У супер смо односима, само сам ја закључио да у овом тренутку желим нешто другачије. Нешто што је за мене прихватљивије. Тако сам и решио да одем са К1. И стварно је то први пут. Ја увек остајем до краја. И приватно и пословно (смех). За сада ми је супер овде. Надам се да ћу остати што дуже, али и да ћу и приватно и у послу покушати да мало више негујем себе. Надам се да ћемо у емисији „Поподне” да вам „звонимо” по кућном реду и улазимо у домове што калитетније и боље. Иако то, кад радиш сваки дан, јесте захтевно.
Недавно сте представили нову колекцију бренда „Мартини Весто” на „Serbia Fashion Week”-u. Са којом идејом сте кренули у креирање овога пута и шта сте желели да нам „поручите” новом колекцијом?
– То је колекција која не иде „прстом у око”, него она која је, пре свега, кад се носи добра, удобна, мека и квалитетна, баш за зиму. Ја сам сада у фит форми, па сам правио оно што бих волео да носим. Тако је увек - кад нисам у форми онда правим неке поп-арт искоке (смех), нешто што мислим да би могло да заинтригира или да неко други носи.
Да ли то значи да ви не волите да носите шарене ствари?
– Ја стварно ретко носим шарене ствари. Ако су монохромне онда да. Али, волим да видим шарено. Ја сам дете поп-арта, тако да се мени то свиђа. И волим кад неко други носи.
Сећате ли се своје прве ревије? Kада поставите паралелу између тадашњег времена и овог тренутка - шта се у међувремену десило?
– Некоме сам рекао да ће ми старост бити занимљива јер се ничега не сећам (смех). Скоро сам славио 20 година бављења модом. Прву ревију чинило је 12 одела, које сам носио у емисији „Плесом до снова”. Правио сам их за емисију, тако се десила и прва ревија. Било је до данас разноразних ствари. У почетку човек има мање захтеве, скромнија су му очекивања, па је и задовољство веће. У средини се онда нешто размашта, расплине, па су, онда, и задовољства мања или већа. Онда, у познијем периоду знаш шта хоћеш, толико колико хоћеш - можеш. Ја и не желим да правим неке спектакле од свега тога, али желим да наставим да радим у континуитету и да људи виде шта ја креирам. То ми је океј.
Арманијевска једноставност у креацијама
Kако сте градили свој стил и укус током година и као дизајнер и као личност?
– Мислим да се стил и укус граде годинама, кроз искуство. Мени се још увек свиђају исте ствари као на неким фотографијама, које сам оставио у неком роковнику. Ја волим ту арманијевску једноставност, да нема пуно свега, да те ништа не гуши, а, опет, свиђа ми се и неки сексепил томфордовског дизајна. Волим и компликованост неких дизајнера са севера Европе или Јапанаца, али, ако за себе баш треба да бирам, онда нека буде удобно и меко, а може и мало Тома Форда и Арманија. Никако се не поредим са њима, али тако ја то гледам кад стилизујем своје ствари.
Kако ви, као човек „из телевизора”, гледате уопштено на модну ревију? Да ли је то уметност, комуникација, шоу или нешто друго?
– У једном тренутку је то био социјални тренутак. Нисам сигуран да ли је модна ревија иста за публику и за оног који представља своју колекцију. За некога ко представља свој рад то је нешто што је он правио дуго или кратко, али нешто што има емоцију која на модној ревији треба да се деси. Није исти капацитет онога што се даје и очекује. Што се мене тиче, што сам искуснији то пуштам да се ствари дешавају. Знате како старији кажу - не можеш да урадиш боље него што можеш, али стварно је тако. Мислим да модна ревија нема више ту комуникацијску тежину коју је имала пре, али, у сваком случају, то је један стварни контакт. Људи су помислили да ће све моћи да ураде вештачком интелигенцијом, а ја мислим да неће. Познајем много њих који, чим примете да је нешто дело вештачке интелигенције, одмах кажу да није то то. Људи хоће још увек да виде стварну ствар, па била она добра, лоша, боља, гора, није ни битно, само нека се деси стварно.
Када сте почињали своју каријеру сви су желели да буду део модне и медијске сцене, да присуствују модним догађајима, да седе у првом реду, а данас је то, чини ми се, другачије. Да ли је и то ствар социјалног тренутка?
– Kада смо ми ушли на телевизију мода је била интересантна, али углавном за градску гарнитуру људи. Када је телевизија почела да извештава са модних ревија онда су сви хтели да буду ту. А онда, када је телевизија свима „поседала” на главу са тим, онда се пола њих разбежало са ревија. Просто, кад се нешто толико исфура, онда људи кажу: „Ја нећу да идем тамо, јер тамо долази свако”. И онда треба времена да се врати тај осећај да на модну ревију долази само публика коју то интересује. И мени не смета да буде и мање људи, само је битно да буду љубитељи моде.
Владимир Бијелић