ШАЈКАШКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПАКЛУ ДЕЛИБЛАТСКЕ ПЕШЧАРЕ Са 30 литара воде на леђима кренули У БОРБУ СА ВАТРЕНОМ СТИХИЈОМ
Када је ватра захватила Делиблатску пешчару, међу онима који су без много размишљања кренули пут Баната били су и добровољни ватрогасци из Шајкаша. Њих седморица оставили су своје свакодневне обавезе и упутили се тамо где су услови за гашење били међу најтежима, на песак, у шуму и пред ватру која је, ношена ветром, мењала правац и изнова отварала нова жаришта.
Шајкашки добровољци на терен су понели оно што су имали - опрему, напртњаче са водом, искуство и вољу да помогну. По терену су ишли пешке, песак је отежавао кретање, а тешка ватрогасна возила нису могла да стигну до сваког дела пожаришта. Зато су напртњаче са водом биле један од најважнијих делова опреме ових хероја. Тосу Мирослав Гордић, Марко Керац, Милимирко Кузмановић, Дејан Родић, Мирко Савановић, Славиша Малеш и Милан Марјанов. Они су у Делиблатску пешчару отишли као добровољци, без обавезе да то учине. И управо у томе и јесте суштина добровољног ватрогаства, када неко види да је потребна помоћ, не пита колико ће трајати, колико ће бити тешко или шта ће добити заузврат. Једноставно оде.
Само неколико минута одмора усред ватрене стихије било је довољно да настане фотографија која је обишла друштвене мреже. Исцрпљен, али одлучан да настави, председник ДВД Шајкаш Марко Керац легао је у Делиблатској пешчари како би предахнуо и поново кренуо у борбу са пожаром.
„Нисам легао да одустанем. Легао сам само на пар минута да одморим тело, да бих могао да наставим даље. Није нам било важно да ли смо гладни, жедни или уморни, било нам је важно само да угасимо и локализујемо пожар, да се не би ширио. Знали смо да сваки тренутак одмора значи да ћемо касније моћи још боље да помогнемо и да се вратимо на терен спремни да дамо све од себе.“
На пожариште је одлазио четири пута, остајао целу ноћ. Терен је, каже, био изузетно тежак, а поред ватре претила је опасност и од грана које су гореле и падале са стабала.
„Дошли смо да помогнемо и желели смо да дамо свој максимум. Зато смо и добровољци, где треба да се помогне, ту смо“, каже Керац.
На леђима око 30 литара воде, а испред њих километри песка и ватра која је у појединим тренуцима достизала висину од око десет метара. Нису улазили директно у пламен. То није био њихов задатак. Најопаснији део пожара преузимале су професионалне службе и ваздушне снаге, док су добровољци радили оно што је било неопходно да се ватра заустави на њеним рубовима, да се угасе жаришта и спречи њено поновно ширење. А највећи непријатељ није била само ватра. Био је то ветар.
“У једном тренутку чинило се да је одређени део пожаришта под контролом, а већ следећег ветар промени правац и поново распламса ватру. Жар и ужарени остаци летели су далеко од главног фронта пожара, па су се нова жаришта појављивала и тамо где их малочас није било, мени је чак изгорела једна ципела, јер се ватра испод песка није ни видела” прича добровољац Милимирко Кузмановић.
Посебан проблем представљале су шишарке у боровој шуми. Захваћене ватром, могле су да буду одбачене далеко од главног пожара и тако пренесу ватру на ново место. Зато је гашење понекад више личило на трку са временом него на класичну интервенцију.
Шајкашки добровољци су радили у линијама, пешке обилазили рубове пожара, враћали се на места за која се чинило да су угашена и поново их проверавали. А нека жаришта нису мировала ни данима.
“Дешавало се да се ватра на одређеном месту поново активира и после више недеља, што најбоље показује колико је овај пожар био специфичан и колико је опасност остајала присутна и након што би пламен нестао”, каже командир ДВД Шајкаш Мирослав Гордић.
”Када би ваздушне снаге успеле да оборе главни фронт ватре, на сцену би поново ступали људи на земљи. И управо ту се видела вредност добровољаца. Јер када више нема великог пламена, то не значи да је посао завршен. Остају жаришта, пањеви, корење, суво лишће, шишарке и делови шуме који могу поново да се запале. Потребно је прићи, пронаћи жар, залити га и уверити се да се ватра неће вратити”, додаје Гордић.
Када је њихово функционисање у питању, ДВД Шајкаш има циљ да имају што више људи, на чему активно раде, и да у сваком тренутку могу да одговоре на позив за помоћ, како на територији Шајкаша, тако и целе општине Тител. Тренутно имају 23 члана, од којих и две жене, Сању Комленов и Ивану Милинов, које редовно излазе на терен са својим саборцима. Како кажу, ова година је била највише изазовна за њих, јер су гасили највише пожара, најчешће ниско растиње и депоније.
Делиблатска пешчара је овог лета показала колико су нам овакви људи потребни. Показала је и да велики пожари не познају границе села, општина, градова и држава. Када негде гори, помоћ је потребна одмах. А Шајкаш је показао да, када је најтеже, има људе који ће кренути. Без велике приче, без питања шта ће добити. Само са опремом на леђима и једним циљем - да ватра стане.