REZON: Stvarna istina o Generalštabu

Piše: Milorad Bojović

Nije važno šta je istina, važna je percepcija. Ako se sprovede dovoljno suptilno, propaganda može da učini sve. Važno je samo izbeći vulgarnu očiglednost. Propaganda uvek koristi simbole koje kao verodostojne prihvata većina ljudi. Simboli bude emocije, a uspavljuju razum. Tako je ostalo neprimećeno da su Generalštab branili oni koji su smatrali da je bombardovanje Srbije, i njegovo rušenje bilo veoma korisna i prihvatljiva pomoć u svrgavanju Miloševića. Kakav obrt! Oni koji su Vojsku Jugoslavije smatrali zločinačkom organizacijom, stali su u odbranu Generalštaba, glavnog simbola te Vojske Jugoslavije. 

Hipolit Ten je rekao “Ako bismo imali potrebu da verujemo da su krokodili bogovi, sutra bi osvanuo hram u njihovu čast”. Generalštab, za liberale mračna kula zbog koje je bombardovana Srbija, odjednom je postao svetilište. Kotao zla pretvorio se u ćivot patriotizma. 

Krivični progon Nikole Selakovića je marketing Vučićevih protivnika. Njegovim izvođenjem pred sud žele da pokažu da oklop SNS-a nije neprobojan. I slome Vučića. I nepogrešivo greše. Prvo, nema dela. Drugo, vođenje krivičnog postupka je dobit za Vučića. Dodatni dokaz za međunarodnu javnost - da Srbija nije autokratija kako tvrdi opozicija, već demokratska zemlja u kojoj se sudski postupak vodi čak i protiv članova Vlade. 

Istovremeno, za razliku od nekih drugih ministara Selaković je pokazao da zna šta znači politička čestitost, hrabrost i politički razum. Nije se pozvao na imunitet. Prihvatio je da krivicu preuzme na sebe, i u meritumu dokaže da u slučaju Generalštaba nema ničeg nezakonitog. 

Svaka reč branilaca Generalštaba je čista propaganda. Kad kažu da će Selaković biti pomilovan, žele unapred da stvore sliku da je kriv. Da je osuda izvesna. Ali da će presuda biti suspendovana. Dokazi su sadržani u besmislenim izjavama tužilaca kojima je pljačka Srbije u privatizaciji bila zakonita. “Leks specijalis nije ništa drugo nego upravni akt kojim su pokušali da derogioraju jednu zakonsku odredbu koja upravo govori da je Generalštab zaštićeno kulturno dobro”, kazala je izvesna Jasmina Paunović, tužiteljka u penziji. Leks je zakon. Specijalis, znači da je poseban. Kao i onaj prethodni usvojen je u Skupštini. Upravni akt je pojedinačni pravni akt koji donosi nadležni organ javne uprave. To je druga lekcija u teoriji države i prava. 

Da podučim tužiteljku i medije koji je promovišu. Leks specijalis je zakon koji određenu oblast uređuje detaljnije ili drugačije u odnosu na opšti zakon (lex generalis), pri čemu poseban zakon ima prednost u primeni prema načelu lex specialis derogat legi generali.

Hipolit Ten je rekao „Ako bismo imali potrebu da verujemo da su krokodili bogovi, sutra bi osvanuo hram u njihovu čast”. Generalštab, za liberale mračna kula zbog koje je bombardovana Srbija, odjednom je postao svetilište. Kotao zla pretvorio se u ćivot patriotizma!

Dobri pravnici setiće se i načela Lex posterior derogat legi priori - novi zakon ukida prethodni. Noviji zakon ima prednost u odnosu na stariji ukoliko uređuju istu materiju na različit način. Ne treba biti Kelzen, niti Radomir Lukić, pa znati da Selakovićeve krivice nema. 

Istine radi, Generalštab bi, samo ako bi bili u prilici, prodali i levi liberali, koji ga sada brane. S tim da to ne bi predstavili kao ekonomski benefit, već kao vrednosno približavanje zapadnim vrednostima. Kao korak ka približavanju Evropskoj uniji. Raskidanje sa balkanskim ratnohuškačkim nasleđem. Kao čin regionalnog pomirenja. Objasnili bi da je srušen zbog pogubne i pogrešne velikosrpske politike, koja je želela da podjarmi Slovence, Hrvate, Bošnjake, Makedonce, Crnogorce, i kosovske Albance, i da ne može predstavljati simbol moderne Srbije. 

S jedne strane bi Generalštab ocrnjivali kao Mordor srpske pogibije, a sa druge strane bi ponudili priču o demokratskim vrednostima. Platili bi više pi-ar agencija koje bi sabrale sve žrtve Nato bombardovanja, i onda bi isto kao pre 26 godina Generalštab označili odgovornim za njihovu smrt. Kao mesto u kom su kreirane “mračne strategije Miloševića i njegovih satrapa”. Našli bi ucveljene porodice da potvrde dželatsku prirodu Generalštaba. Išli bi na grobove žrtava. Pravili bi reportaže o njima. O njihovim srećnim životima, koji su razoreni u kovitlacu pogubne ratne politike. Tvrdili bi da njihovu pogibiju ugrađuju u temelj nove, bolje budućnosti. 

Posle tog emocionalnog inženjeringa našli bi uticajne intelektualce, reditelje, pisce, glumce, koji bi svedočili o jezi devedesetih, memorandumu SANU, i stvorili bi prosede u kom je gradnja zapadnog hotelskog kompleksa avangardni iskorak u pacifizam. U demokratsku civilizaciju, koja novim generacijama obezbeđuje mir i udobnost. Rekli bi da je u pitanju projekat koji se vodi višim principima i ljudskim vrednostima. I tako bi Generalštab postao srpski Stairway to haeven. Novo nebo ne bi bilo utemeljeno u kosovskom mitu već u demokratskom blagostanju i sreći. 

Da su pošteni mogli su tvrditi da je Generalštab simbol njihove pobede nad Miloševićem, i da ga zato ne daju. Ali, nisu, jer znaju da su uništiteljske posledice bombardovanja u dušama ljudi strašnije od imaginarne koristi 5. oktobra. Je li Srbija dobro vođena devedesetih? Bože sačuvaj! Je li Milošević uradio bilo šta dobro? Ni slučajno! No to ne znači da je 5. oktobar doneo nešto dobro. Bivša vlast, današnja opozicija, nanela je Srbiji više štete od katastrofalnog Miloševića.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću