РЕЗОН: Стварна истина о Генералштабу

Пише: Милорад Бојовић

Није важно шта је истина, важна је перцепција. Aко се спроведе довољно суптилно, пропаганда може да учини све. Важно је само избећи вулгарну очигледност. Пропаганда увек користи симболе које као веродостојне прихвата већина људи. Симболи буде емоције, а успављују разум. Тако је остало непримећено да су Генералштаб бранили они који су сматрали да је бомбардовање Србије, и његово рушење било веома корисна и прихватљива помоћ у свргавању Милошевића. Какав обрт! Они који су Војску Југославије сматрали злочиначком организацијом, стали су у одбрану Генералштаба, главног симбола те Војске Југославије. 

Хиполит Тен је рекао “Ако бисмо имали потребу да верујемо да су крокодили богови, сутра би освануо храм у њихову част”. Генералштаб, за либерале мрачна кула због које је бомбардована Србија, одједном је постао светилиште. Котао зла претворио се у ћивот патриотизма. 

Кривични прогон Николе Селаковића је маркетинг Вучићевих противника. Његовим извођењем пред суд желе да покажу да оклоп СНС-а није непробојан. И сломе Вучића. И непогрешиво греше. Прво, нема дела. Друго, вођење кривичног поступка је добит за Вучића. Додатни доказ за међународну јавност - да Србија није аутократија како тврди опозиција, већ демократска земља у којој се судски поступак води чак и против чланова Владе. 

Истовремено, за разлику од неких других министара Селаковић је показао да зна шта значи политичка честитост, храброст и политички разум. Није се позвао на имунитет. Прихватио је да кривицу преузме на себе, и у меритуму докаже да у случају Генералштаба нема ничег незаконитог. 

Свака реч бранилаца Генералштаба је чиста пропаганда. Кад кажу да ће Селаковић бити помилован, желе унапред да створе слику да је крив. Да је осуда извесна. Али да ће пресуда бити суспендована. Докази су садржани у бесмисленим изјавама тужилаца којима је пљачка Србије у приватизацији била законита. “Лекс специјалис није ништа друго него управни акт којим су покушали да дерогиорају једну законску одредбу која управо говори да је Генералштаб заштићено културно добро”, казала је извесна Јасмина Пауновић, тужитељка у пензији. Лекс је закон. Специјалис, значи да је посебан. Као и онај претходни усвојен је у Скупштини. Управни акт је појединачни правни акт који доноси надлежни орган јавне управе. То је друга лекција у теорији државе и права. 

Да подучим тужитељку и медије који је промовишу. Лекс специјалис је закон који одређену област уређује детаљније или другачије у односу на општи закон (lex generalis), при чему посебан закон има предност у примени према начелу lex specialis derogat legi generali.

Хиполит Тен је рекао „Ако бисмо имали потребу да верујемо да су крокодили богови, сутра би освануо храм у њихову част”. Генералштаб, за либерале мрачна кула због које је бомбардована Србија, одједном је постао светилиште. Котао зла претворио се у ћивот патриотизма!

Добри правници сетиће се и начела Lex posterior derogat legi priori - нови закон укида претходни. Новији закон има предност у односу на старији уколико уређују исту материју на различит начин. Не треба бити Келзен, нити Радомир Лукић, па знати да Селаковићеве кривице нема. 

Истине ради, Генералштаб би, само ако би били у прилици, продали и леви либерали, који га сада бране. С тим да то не би представили као економски бенефит, већ као вредносно приближавање западним вредностима. Као корак ка приближавању Европској унији. Раскидање са балканским ратнохушкачким наслеђем. Као чин регионалног помирења. Објаснили би да је срушен због погубне и погрешне великосрпске политике, која је желела да подјарми Словенце, Хрвате, Бошњаке, Македонце, Црногорце, и косовске Албанце, и да не може представљати симбол модерне Србије. 

С једне стране би Генералштаб оцрњивали као Мордор српске погибије, а са друге стране би понудили причу о демократским вредностима. Платили би више пи-ар агенција које би сабрале све жртве Нато бомбардовања, и онда би исто као пре 26 година Генералштаб означили одговорним за њихову смрт. Као место у ком су креиране “мрачне стратегије Милошевића и његових сатрапа”. Нашли би уцвељене породице да потврде џелатску природу Генералштаба. Ишли би на гробове жртава. Правили би репортаже о њима. О њиховим срећним животима, који су разорени у ковитлацу погубне ратне политике. Тврдили би да њихову погибију уграђују у темељ нове, боље будућности. 

После тог емоционалног инжењеринга нашли би утицајне интелектуалце, редитеље, писце, глумце, који би сведочили о јези деведесетих, меморандуму САНУ, и створили би проседе у ком је градња западног хотелског комплекса авангардни искорак у пацифизам. У демократску цивилизацију, која новим генерацијама обезбеђује мир и удобност. Рекли би да је у питању пројекат који се води вишим принципима и људским вредностима. И тако би Генералштаб постао српски Stairway to haeven. Ново небо не би било утемељено у косовском миту већ у демократском благостању и срећи. 

Да су поштени могли су тврдити да је Генералштаб симбол њихове победе над Милошевићем, и да га зато не дају. Али, нису, јер знају да су уништитељске последице бомбардовања у душама људи страшније од имагинарне користи 5. октобра. Је ли Србија добро вођена деведесетих? Боже сачувај! Је ли Милошевић урадио било шта добро? Ни случајно! Но то не значи да је 5. октобар донео нешто добро. Бивша власт, данашња опозиција, нанела је Србији више штете од катастрофалног Милошевића.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу