OVDE JE NASTAJAO PRAVI DOMAĆI HLEB Pre nego što su aparati preuzeli posao, ova stvar je bila zakon - znate li šta je u pitanju?
Danas se hleb kupuje u prodavnicama i pekarama. Onima koji ga spremaju u domaćoj radinosti, mnogo pomažu savremeni aparati, koji ga i mese i peku. Ima, istina, i onih koji ga mese ručno, ali i kad se tako radi, u pitanju su mali hlebovi.
Nekada se hleb nije mesio svakog dana, već jednom, eventualno dvaput nedeljno. Mešenje i pečenje hleba je dugotrajan proces i to bi domaćici, koja je imala i drugog posla, oduzimalo mnogo dragocenog vremena kad bi ga češće mesila.
Mešenje hleba bio je ozbiljan i težak posao i podrazumevao je određeni pribor. Nije bilo moguće obaviti ga bez naćvi.
Naćve su drvene posude u kojima se nekad mesio hleb. Kad je posuda velika, onda su naćve, kad je manja, onda je karlica.
Naćve su se pravile tako što se izdubi polovina stabla od drveta, uglavnom mekog i neutralnog bez mirisa, kao što su lipa, topola, jasen…
U njih se sipa brašno, pa komlov (prirodan starter, kvasac), pa se mesi i mesi, ostavi preko noći da naraste, sutradan zorom premesi još jednom, od testa naprave hlebovi, najčešće cipovke, i peku u starinskoj pećki.
Kako su to domaćice uspevale, bez regulatora, jedinice, dvojke i trojke, i ventilatora, Bog sveti zna.
Od ostataka testa pravile su se i pekle lepinje.
Kad je hleb dvokilaš i trokilaš pečen, kora se poprska vodom, prekrije čistim čaršavom, i stavi da odstoji.
Lepinje se jedu vruće.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.