BIVŠI IGRAČ PARTIZANA LEO VESTERMAN GOVORIO ZA „DNEVNIK“ Ozbiljno sam razmatrao dolazak u Vojvodinu

Do toga se nije došlo, usled raznoraznih okolnosti o kojima je već bilo reči naširoko, ali je interesantno to kako su Novosađani gradili ekipu. Jedna od „meta“ crveno-belih bio je i Leo Vesterman, nekadašnji prvotimac Partizana i svojevremeno jedan od najtalentovanijih plejmejkera Evrope.

U opširnom intervjuu za „Dnevnik“ opisao je zbog čega nije došlo do bombastičnog transfera i kako je završio u Drugoj ligi Španije, gde brani boje Obradoira. Umesto njega, podsetimo, dres Vojvodine zadužio je Skuči Smit, što se ispostavilo kao nedovoljno kvalitetno rešenje.

– Odlično se osećam. Poslednje dve–tri godine nisu bile lake, ali sada sam na veoma dobrom mestu, u timu sa visokim ciljevima i velikim očekivanjima. Život je drugačiji, igramo samo jednu utakmicu nedeljno, ali mi se grad zaista dopada. Igrao sam ovde pre tri–četiri godine i sada sam se vratio u ovaj grad i ovaj klub, tako da zaista uživam u vremenu koje provodim ovde i osećam se sjajno. Tim igra dobro, ja igram dobro i stvarno uživam u svemu – počeo je priču Vesterman za „Dnevnik“ i Basketball Sphere.

Igrao je tokom karijere za Fenerbahče, CSKA i Barselonu, između ostalog, a sada je u nižem rangu. Kako je došlo do toga?

– Bilo je nekoliko razloga za tu odluku. Pre svega, porodičnih. Kao što sam rekao, igrao sam ovde pre četiri godine i moja supruga i deca su zaista zavoleli grad, škole i način života. Oni su ostali ovde dok sam ja bio u Nemačkoj i u Fuenlabradi. Osetio sam da želim da se vratim u Santijago sa porodicom i da živim zajedno s njima. Pored toga, i tim ima visoke ambicije. Iako je u pitanju Druga liga u Španiji, klub radi ozbiljno na tome da napravi iskorak i izbori plasman u Prvu ligu, i mislim da smo na pravom putu. To je i moj lični cilj. Razmišljao sam o različitim opcijama i shvatio da mi je draže da se borim za visoke ciljeve, odnosno za ulazak u Prvu ligu, nego da igram u timovima koji se bore za opstanak. Zato sam izabrao ovaj put i za sada zaista uživam. Imao sam ponude višeg ranga u prethodne dve godine, ali sam želeo da budem u timu u kojem znam da mogu da doprinesem i da se borim za velike ciljeve.

Pričajući o timovima nižih liga koji se bore za nešto više, tok priče je prirodno otišao u pravcu Vojvodine. Potvrdio je Francuz pisanje „Dnevnika“ da je između dve strane postojalo interesovanje, jer su crveno-beli baš u njemu videli nekog kome bi poverili ključeve tima u napadu na trofej ABA 2 lige i promociju u ABA 1.

– Razgovarao sam s njima. Imam posebne emocije prema Srbiji zbog Partizana i tu opciju sam zaista ozbiljno razmatrao. Ipak, u ovoj fazi života i karijere, kada imam porodicu, sve to je bilo malo komplikovanije zbog selidbe. Bez obzira na to, toj ponudi sam posvetio veliku pažnju, jer volim Srbiju. Takođe, ideja velikog projekta kakav je Vojvodina, koji me je stavio u fokus, bila je veoma interesantna.

Prati sve utakmice Partizana 

Neizbežna tema bila je aktuelna situacija u Partizanu. Posle odlaska Željka Obradovića više ništa nije isto, što je jasno i Vestermanu, koji je stasavao pod komandom Duška Vujoševića pre deceniju i po.

– Sve utakmice Partizana pratim kao navijač i iskreno me boli sve što se dešavalo ove sezone. Situacija je složena, jer u to ulazi mnogo faktora – politika, košarka i razne druge stvari – tako da se ne može svesti samo na jedan razlog. Važno je sagledati širu sliku. Iskreno, ni sam nisam siguran da znam sve probleme i sve što se dešavalo od početka sezone. Ono što mogu da kažem kao navijač jeste da je ovo bio veoma težak period, posebno zbog svega što se dogodilo sa trenerom Obradovićem. Ipak, ako pokušamo da gledamo malo drugačije, ne samo u negativnom svetlu, treba imati u vidu da je za svaki klub izuzetno teško kada Obradović ode. Kada je napustio Panatinaikos, taj klub je prolazio kroz težak period gotovo deset godina. Kada je otišao iz Fenerbahčea, bio sam tamo i mogu da potvrdim da ni naredna sezona nije bila laka. Tako velikog trenera je izuzetno teško zameniti. To je, na neki način, period prilagođavanja, možda čak i svojevrsna depresija, ali klub nastavlja da živi i mora se verovati ljudima koji ga vode. Urađen je sjajan posao u poslednjih pet godina. Ako pogledate poslednje tri ili četiri utakmice, Partizan izgleda bolje. Penjaroja je odličan trener. Imao sam priliku da igram protiv njega mnogo puta. Potrebno je da se ekipa prilagodi sistemu i da se ponovo vrate energija i dobra atmosfera u dvorani. Biće to sve u redu. Razumem navijače – težak je trenutak gledati kako Obradović odlazi, ali klub će preživeti. I mora da preživi. Moramo da gledamo u budućnost, nadam se u svetlu budućnost. U svakom slučaju, ovaj klub ne može da opstane bez svojih navijača. Navijači moraju da budu sto odsto uz klub.

Sa stanovišta rezultata, postavlja se pitanje da li je tokom Obradovićevog mandata ispunjen cilj. Pogotovo kada se pogleda odnos uloženog novca i plasmana u evropskim takmičenjima za to vreme. Za Lea Vestermana, dilema ne postoji.

– Zavisi o kakvim standardima govorimo. Ono što je urađeno pre tri godine, kada su se crno-beli zamalo plasirali na Fajnal for, bilo je nešto neverovatno. A ponoviti to dve ili tri godine zaredom zahteva stabilnost. To nije lako. Zaista nije lako kada izgubiš Matijasa Lesora, Dantea Egzuma, a potom i Kevina Pantera i Zaka Ledeja. Dakle, mnogo ključnih igrača, igrača koji ti daju priliku da se boriš za Fajnal for. Zatim, nije realno da zameniš deset igrača i da sve bude na vrhunskom nivou odmah. U Evroligi potrebno je vreme da se nešto izgradi. I svaka ekipa je sve konkurentnija. To se sada vidi: od drugog do osmog mesta svi su izjednačeni ili je razlika samo jedna pobeda. To je neverovatno. Sezona je duga i veoma je teško bilo šta tvrditi. Naravno, verovatno neki potezi u Partizanu nisu bili savršeni. Možda su neki drugi igrači mogli da dođu. Ne možemo to da znamo — kao što sam rekao, nisam u klubu, nisam deo sportskog sektora.

„Žo i ja stasavali uz domaće igrače – to sada fali Partizanu“

Spustio je loptu kada je reč o očekivanjima i tome šta je zapravo Partizan uspeo da postigne u prethodnom periodu.

– Kao navijač, zaista iskreno cenim sezonu koju su imali pre tri godine. I ponekad moraš biti objektivan i zapitati se: da li je to bila sezona koju je Partizan „morao“ da ima, ili nešto zaista izuzetno? Naravno, tu je Željko. Sa Željkom je sve moguće. Ali ponoviti isti uspeh nije lako. Nije lako i to nije nešto što se podrazumeva. Kao što sam rekao, sve zavisi od toga koje standarde postavljaš pred tim.

Odlazak njegovog sunarodnika Franka Ntilikine iz Partizana bio je pomalo iznenađujući. Nedugo posle početka sezone, uz obeštećenje je prodat Olimpijakosu i jasno je da očekivanja nisu ispunjena, kada su u pitanju dve strane.

– Video sam ga prošlog leta. Dosta je mlađi od mene, pa nismo imali mnogo prilika da se često viđamo, ali tokom leta treniramo u istom trening-centru. Tako sam imao priliku da malo popričam s njim. Tada se u isto vreme spremao za reprezentaciju i za početak sezone sa Partizanom. Bio je veoma entuzijastičan, baš srećan što se vraća u Partizan. Naravno, znamo kako se ostatak priče završio. Nije se desilo onako kako su svi želeli. U tom trenutku sam mislio da je to bio sjajan potez za njega da dođe u Partizan. Ipak, to je sport.

Drugi njegov sunarodnik i ljubimac navijača Partizana, Žofre Lovernj, pominjao se kao ozbiljna opcija za crno-bele prošlog leta. Do povratka nije došlo, ali se smatra da je baš igrač njegovog profila bio potreban ekipi. Pogotovo zbog velike privrženosti klubu, što je osnova.

– Spremnost da se boriš za dres, da se boriš za grad, za klub — to je nešto što moraš da nosiš u sebi. I postoje i ljudi koji mogu da ti pomognu u tome. Kada smo Žo i ja prvi put došli u Partizan, bili smo okruženi neverovatnim srpskim igračima: Vladimirom Lučićem, Draganom Milosavljevićem, Markom Čakarevićem. Nisu bili toliko stari, ali su bili duša tima. Svi su potekli iz klupske škole. Oni su nam pokazali put — kako treba da se ponašaš u ovom klubu, kako da treniraš jako, kako da poštuješ i zahvališ se ljudima koji dolaze u halu. Pokazali su nam put.

Rekao bih da je izuzetno važno imati domaće igrače koji će ti pokazati kako da se ponašaš kao igrač Partizana i kako da voliš ovaj klub. Zato je Žou i meni bilo mnogo lakše da se uklopimo u kulturu Partizana. Imam osećaj da je danas to malo teže, jer u Partizanu više nema tih igrača poput Lučića, Bogdana Bogdanovića ili Milosavljevića, koji mogu da pokažu put mlađima. Kada su dolazili Lučić i Milosavljević, pre njih tu su bili Dušan Kecman i Petar Božić, ali i Uroš Tripković, Novica Veličković — svi oni kojima je Partizan mnogo značio. Oni su morali da pokažu ostalim igračima, strancima, Amerikancima, odakle god da su, kako se ovde živi i igra. To je ono što trenutno nedostaje Partizanu.

„Vujošević sličan Obradoviću – korak je ispred i diktira pravila“

U svetlu toga, potencijalni povratak Bogdana Bogdanovića bio bi izuzetno važan za ekipu. Pitanje je koliko je to ostvarljivo, doduše, ali bi možda mogao da bude značajan, kao i dolazak Obradovića 2021. godine.

– Automatski bi bio jedan od najboljih igrača u Evroligi. Njegov uticaj na navijače i stvari van terena bio bi još veći. Bogdan je pravi profesionalac koji duboko voli Partizan. Vraćamo se na istu priču — on može da pokaže ljudima kako se igra za ovaj tim i kako se voli ovaj klub. Ne znam koliko je to realno, jer svi znamo kakav je Bogdan igrač i koliko je tražen, bilo u NBA ligi ili u Evroligi. Definitivno, to je tip igrača kakvog bi svako želeo u svom timu.

Sa Bogdanovićem je stvarao put ka evroligaškim visinama, čega ne bi bilo moguće bez Vujoševića. Sistem rada bio je specifičan, a Leo Vesterman vidi da bi legendarni trener mogao da se prilagodi i modernim tokovima.

– Nisam siguran da je to nemoguće. Očigledno bi neke stvari morale da se promene. Kada igraš dva do tri puta nedeljno tim nivoom intenziteta, naravno da ne možeš da treniraš kao što smo mi trenirali ranije. Ali, u isto vreme, poznajem njegovu metodologiju. On zna kako da poveže košarku kroz godine. Bio je trener već dvadeset–trideset godina pre nego što sam ja došao, a i dalje je bio uspešan početkom 2010, 2011, 2012. godine i tako dalje. To mnogo znači. Pomalo je kao Željko.

Biti toliko uspešan tokom godina – tokom 40 godina – znači da razumeš kako se košarka razvijala. Uvek si korak ispred, ti, uslovno rečeno, diktiraš pravila. Željko je majstor toga. On je osmislio mnogo novih stvari u košarci. A Dule je na neki način sličan. Nemam nikakvu sumnju da bi i u ovom periodu bio uspešan. Ali, kao i svaki trener, morao bi da se prilagodi nekim detaljima. Ipak, ljudi kojima je to u krvi, u venama, uvek pronađu način da budu uspešni.

Vujošević, Željko Obradović, Dimitris Itudis, Šarunas Jasikevičijus, Saša Obradović… Sa svima je sarađivao, a koji stručnjak će mu biti najveća vodilja tokom trenerske karijere? Nije lako odabrati nekog u takvoj grupi.

– Uzimaš nešto od svakog. Kako od najkvalitetnijih, tako i od drugih, bez obzira na to da li je u pitanju početak karijere u Francuskoj, ili ono što sam doživeo u Nemačkoj i Španiji poslednjih godina. Uvek postoje stvari koje možeš da primeniš i koje su dobre za tvoj košarkaški mozak. Definitivno, posvećujem pažnju svim trenerima sa kojima sam radio. Međutim, ako bih morao da izaberem jednog sa kojim se osećam veoma blisko i čija je to filozofija koju volim, onda je u pitanju Saras. Skoro tri godine sam bio sa njim, u različitim sistemima, u drugačijim timovima. Bio sam dve godine u Žalgirisu, ali ne zaredom. I u Barseloni sam mogao da vidim kako radi i kako priprema utakmice. Bio sam impresioniran.

Polako je vreme da se podvuče crta. Bogata karijera, brojni uspesi i legendarni klubovi. To je košarkaški život francuskog plejmejkera, koji bi voleo da su se dve stvari drugačije odvile tokom prethodnih godina.

– Vratiću se na moju godinu u CSKA, trener Itudis je imao veliko poverenje u mene, uživao sam da igram za njega, ali sam nažalost doživeo dve teške povrede. Da sam tada bio zdrav, osećam da sam mogao da imam i bolju i dužu karijeru u Moskvi. Međutim, ne možeš da kontrolišeš takve stvari. Spomenuo bih i momenat kada sam u decembru napustio Fenerbahče da bih otišao u Barselonu. Tada mi se to činilo kao pravi potez, ali nije se završilo onako kako sam želeo. U isto vreme sam i srećan zbog onoga što sam prošao, bez obzira na sve. Nema mnogo igrača sreću da doživi emociju koju sam doživeo u Partizanu i Žalgirisu. To je nešto što novac ne može da kupi. Vrlo sam srećan zbog puta i karijere koju imam – zaključio je Leo Vesterman.