БИВШИ ИГРАЧ ПАРТИЗАНА ЛЕО ВЕСТЕРМАН ГОВОРИО ЗА „ДНЕВНИК“ Озбиљно сам разматрао долазак у Војводину

До тога се није дошло, услед разноразних околности о којима је већ било речи нашироко, али је интересантно то како су Новосађани градили екипу. Једна од „мета“ црвено-белих био је и Лео Вестерман, некадашњи првотимац Партизана и својевремено један од најталентованијих плејмејкера Европе.

У опширном интервјуу за „Дневник“ описао је због чега није дошло до бомбастичног трансфера и како је завршио у Другој лиги Шпаније, где брани боје Обрадоира. Уместо њега, подсетимо, дрес Војводине задужио је Скучи Смит, што се испоставило као недовољно квалитетно решење.

– Одлично се осећам. Последње две–три године нису биле лаке, али сада сам на веома добром месту, у тиму са високим циљевима и великим очекивањима. Живот је другачији, играмо само једну утакмицу недељно, али ми се град заиста допада. Играо сам овде пре три–четири године и сада сам се вратио у овај град и овај клуб, тако да заиста уживам у времену које проводим овде и осећам се сјајно. Тим игра добро, ја играм добро и стварно уживам у свему – почео је причу Вестерман за „Дневник“ и Basketball Sphere.

Играо је током каријере за Фенербахче, ЦСКА и Барселону, између осталог, а сада је у нижем рангу. Како је дошло до тога?

– Било је неколико разлога за ту одлуку. Пре свега, породичних. Као што сам рекао, играо сам овде пре четири године и моја супруга и деца су заиста заволели град, школе и начин живота. Они су остали овде док сам ја био у Немачкој и у Фуенлабради. Осетио сам да желим да се вратим у Сантијаго са породицом и да живим заједно с њима. Поред тога, и тим има високе амбиције. Иако је у питању Друга лига у Шпанији, клуб ради озбиљно на томе да направи искорак и избори пласман у Прву лигу, и мислим да смо на правом путу. То је и мој лични циљ. Размишљао сам о различитим опцијама и схватио да ми је драже да се борим за високе циљеве, односно за улазак у Прву лигу, него да играм у тимовима који се боре за опстанак. Зато сам изабрао овај пут и за сада заиста уживам. Имао сам понуде вишег ранга у претходне две године, али сам желео да будем у тиму у којем знам да могу да допринесем и да се борим за велике циљеве.

Причaјући о тимовима нижих лига који се боре за нешто више, ток приче је природно отишао у правцу Војводине. Потврдио је Француз писање „Дневника“ да је између две стране постојало интересовање, јер су црвено-бели баш у њему видели неког коме би поверили кључеве тима у нападу на трофеј АБА 2 лиге и промоцију у АБА 1.

– Разговарао сам с њима. Имам посебне емоције према Србији због Партизана и ту опцију сам заиста озбиљно разматрао. Ипак, у овој фази живота и каријере, када имам породицу, све то је било мало компликованије због селидбе. Без обзира на то, тој понуди сам посветио велику пажњу, јер волим Србију. Такође, идеја великог пројекта какав је Војводина, који ме је ставио у фокус, била је веома интересантна.

Прати све утакмице Партизана 

Неизбежна тема била је актуелна ситуација у Партизану. После одласка Жељка Обрадовића више ништа није исто, што је јасно и Вестерману, који је стасавао под командом Душка Вујошевића пре деценију и по.

– Све утакмице Партизана пратим као навијач и искрено ме боли све што се дешавало ове сезоне. Ситуација је сложена, јер у то улази много фактора – политика, кошарка и разне друге ствари – тако да се не може свести само на један разлог. Важно је сагледати ширу слику. Искрено, ни сам нисам сигуран да знам све проблеме и све што се дешавало од почетка сезоне. Оно што могу да кажем као навијач јесте да је ово био веома тежак период, посебно због свега што се догодило са тренером Обрадовићем. Ипак, ако покушамо да гледамо мало другачије, не само у негативном светлу, треба имати у виду да је за сваки клуб изузетно тешко када Обрадовић оде. Када је напустио Панатинаикос, тај клуб је пролазио кроз тежак период готово десет година. Када је отишао из Фенербахчеа, био сам тамо и могу да потврдим да ни наредна сезона није била лака. Тако великог тренера је изузетно тешко заменити. То је, на неки начин, период прилагођавања, можда чак и својеврсна депресија, али клуб наставља да живи и мора се веровати људима који га воде. Урађен је сјајан посао у последњих пет година. Ако погледате последње три или четири утакмице, Партизан изгледа боље. Пењароја је одличан тренер. Имао сам прилику да играм против њега много пута. Потребно је да се екипа прилагоди систему и да се поново врате енергија и добра атмосфера у дворани. Биће то све у реду. Разумем навијаче – тежак је тренутак гледати како Обрадовић одлази, али клуб ће преживети. И мора да преживи. Морамо да гледамо у будућност, надам се у светлу будућност. У сваком случају, овај клуб не може да опстане без својих навијача. Навијачи морају да буду сто одсто уз клуб.

Са становишта резултата, поставља се питање да ли је током Обрадовићевог мандата испуњен циљ. Поготово када се погледа однос уложеног новца и пласмана у европским такмичењима за то време. За Леа Вестермана, дилема не постоји.

– Зависи о каквим стандардима говоримо. Оно што је урађено пре три године, када су се црно-бели замало пласирали на Фајнал фор, било је нешто невероватно. А поновити то две или три године заредом захтева стабилност. То није лако. Заиста није лако када изгубиш Матијаса Лесора, Дантеа Егзума, а потом и Кевина Пантера и Зака Ледеја. Дакле, много кључних играча, играча који ти дају прилику да се бориш за Фајнал фор. Затим, није реално да замениш десет играча и да све буде на врхунском нивоу одмах. У Евролиги потребно је време да се нешто изгради. И свака екипа је све конкурентнија. То се сада види: од другог до осмог места сви су изједначени или је разлика само једна победа. То је невероватно. Сезона је дуга и веома је тешко било шта тврдити. Наравно, вероватно неки потези у Партизану нису били савршени. Можда су неки други играчи могли да дођу. Не можемо то да знамо — као што сам рекао, нисам у клубу, нисам део спортског сектора.

„Жо и ја стасавали уз домаће играче – то сада фали Партизану“

Спустио је лопту када је реч о очекивањима и томе шта је заправо Партизан успео да постигне у претходном периоду.

– Као навијач, заиста искрено ценим сезону коју су имали пре три године. И понекад мораш бити објективан и запитати се: да ли је то била сезона коју је Партизан „морао“ да има, или нешто заиста изузетно? Наравно, ту је Жељко. Са Жељком је све могуће. Али поновити исти успех није лако. Није лако и то није нешто што се подразумева. Као што сам рекао, све зависи од тога које стандарде постављаш пред тим.

Одлазак његовог сународника Франка Нтиликине из Партизана био је помало изненађујући. Недуго после почетка сезоне, уз обештећење је продат Олимпијакосу и јасно је да очекивања нису испуњена, када су у питању две стране.

– Видео сам га прошлог лета. Доста је млађи од мене, па нисмо имали много прилика да се често виђамо, али током лета тренирамо у истом тренинг-центру. Тако сам имао прилику да мало попричам с њим. Тада се у исто време спремао за репрезентацију и за почетак сезоне са Партизаном. Био је веома ентузијастичан, баш срећан што се враћа у Партизан. Наравно, знамо како се остатак приче завршио. Није се десило онако како су сви желели. У том тренутку сам мислио да је то био сјајан потез за њега да дође у Партизан. Ипак, то је спорт.

Други његов сународник и љубимац навијача Партизана, Жофре Ловерњ, помињао се као озбиљна опција за црно-беле прошлог лета. До повратка није дошло, али се сматра да је баш играч његовог профила био потребан екипи. Поготово због велике привржености клубу, што је основа.

– Спремност да се бориш за дрес, да се бориш за град, за клуб — то је нешто што мораш да носиш у себи. И постоје и људи који могу да ти помогну у томе. Када смо Жо и ја први пут дошли у Партизан, били смо окружени невероватним српским играчима: Владимиром Лучићем, Драганом Милосављевићем, Марком Чакаревићем. Нису били толико стари, али су били душа тима. Сви су потекли из клупске школе. Они су нам показали пут — како треба да се понашаш у овом клубу, како да тренираш јако, како да поштујеш и захвалиш се људима који долазе у халу. Показали су нам пут.

Рекао бих да је изузетно важно имати домаће играче који ће ти показати како да се понашаш као играч Партизана и како да волиш овај клуб. Зато је Жоу и мени било много лакше да се уклопимо у културу Партизана. Имам осећај да је данас то мало теже, јер у Партизану више нема тих играча попут Лучића, Богдана Богдановића или Милосављевића, који могу да покажу пут млађима. Када су долазили Лучић и Милосављевић, пре њих ту су били Душан Кецман и Петар Божић, али и Урош Трипковић, Новица Величковић — сви они којима је Партизан много значио. Они су морали да покажу осталим играчима, странцима, Американцима, одакле год да су, како се овде живи и игра. То је оно што тренутно недостаје Партизану.

„Вујошевић сличан Обрадовићу – корак је испред и диктира правила“

У светлу тога, потенцијални повратак Богдана Богдановића био би изузетно важан за екипу. Питање је колико је то остварљиво, додуше, али би можда могао да буде значајан, као и долазак Обрадовића 2021. године.

– Аутоматски би био један од најбољих играча у Евролиги. Његов утицај на навијаче и ствари ван терена био би још већи. Богдан је прави професионалац који дубоко воли Партизан. Враћамо се на исту причу — он може да покаже људима како се игра за овај тим и како се воли овај клуб. Не знам колико је то реално, јер сви знамо какав је Богдан играч и колико је тражен, било у НБА лиги или у Евролиги. Дефинитивно, то је тип играча каквог би свако желео у свом тиму.

Са Богдановићем је стварао пут ка евролигашким висинама, чега не би било могуће без Вујошевића. Систем рада био је специфичан, а Лео Вестерман види да би легендарни тренер могао да се прилагоди и модерним токовима.

– Нисам сигуран да је то немогуће. Очигледно би неке ствари морале да се промене. Када играш два до три пута недељно тим нивоом интензитета, наравно да не можеш да тренираш као што смо ми тренирали раније. Али, у исто време, познајем његову методологију. Он зна како да повеже кошарку кроз године. Био је тренер већ двадесет–тридесет година пре него што сам ја дошао, а и даље је био успешан почетком 2010, 2011, 2012. године и тако даље. То много значи. Помало је као Жељко.

Бити толико успешан током година – током 40 година – значи да разумеш како се кошарка развијала. Увек си корак испред, ти, условно речено, диктираш правила. Жељко је мајстор тога. Он је осмислио много нових ствари у кошарци. А Дуле је на неки начин сличан. Немам никакву сумњу да би и у овом периоду био успешан. Али, као и сваки тренер, морао би да се прилагоди неким детаљима. Ипак, људи којима је то у крви, у венама, увек пронађу начин да буду успешни.

Вујошевић, Жељко Обрадовић, Димитрис Итудис, Шарунас Јасикевичијус, Саша Обрадовић… Са свима је сарађивао, а који стручњак ће му бити највећа водиља током тренерске каријере? Није лако одабрати неког у таквој групи.

– Узимаш нешто од сваког. Како од најквалитетнијих, тако и од других, без обзира на то да ли је у питању почетак каријере у Француској, или оно што сам доживео у Немачкој и Шпанији последњих година. Увек постоје ствари које можеш да примениш и које су добре за твој кошаркашки мозак. Дефинитивно, посвећујем пажњу свим тренерима са којима сам радио. Међутим, ако бих морао да изаберем једног са којим се осећам веома блиско и чија је то филозофија коју волим, онда је у питању Сарас. Скоро три године сам био са њим, у различитим системима, у другачијим тимовима. Био сам две године у Жалгирису, али не заредом. И у Барселони сам могао да видим како ради и како припрема утакмице. Био сам импресиониран.

Полако је време да се подвуче црта. Богата каријера, бројни успеси и легендарни клубови. То је кошаркашки живот француског плејмејкера, који би волео да су се две ствари другачије одвиле током претходних година.

– Вратићу се на моју годину у ЦСКА, тренер Итудис је имао велико поверење у мене, уживао сам да играм за њега, али сам нажалост доживео две тешке повреде. Да сам тада био здрав, осећам да сам могао да имам и бољу и дужу каријеру у Москви. Међутим, не можеш да контролишеш такве ствари. Споменуо бих и моменат када сам у децембру напустио Фенербахче да бих отишао у Барселону. Тада ми се то чинило као прави потез, али није се завршило онако како сам желео. У исто време сам и срећан због онога што сам прошао, без обзира на све. Нема много играча срећу да доживи емоцију коју сам доживео у Партизану и Жалгирису. То је нешто што новац не може да купи. Врло сам срећан због пута и каријере коју имам – закључио је Лео Вестерман.