MAJDUGURI: GRAD KOJI JE POSTAO SINONIM ZA STRAH Petnaest godina života pod senkom Boko Harama – svedočenja iz epicentra terora

Majduguri je nekada bio živahan trgovački centar. Sve se promenilo 2009. godine kada je harizmatični propovednik Muhamed Jusuf osnovao sektu koja će postati najsmrtonosnija vojska na svetu. Jusuf je ubijen u policijskom pritvoru, ali je njegov zamenik, Abubakar Šekau, podigao brutalnost na nivo koji svet do tada nije video. 

Autor Jutjub kanala „Adventure Jones Raw", u svom videu pod nazivom „I met Boko Haram- They Attacked Me In Nigeria!" (Sreo sam Boko Haram – napali su me u Nigeriji!), vodi nas na samo mesto gde je sve počelo. Danas su tu samo ruševine koje je država srušila buldožerima 2013. godine kako bi sprečila hodočašća terorista. Vodič pokazuje na betonski jarak usred ruševina: „Ovde su ih klali. Bacali bi ih u ovaj kanal kao smeće. Tela su trunula danima dok ih porodice ne bi krišom izvlačile.“

Najneprijatniji deo dokumentarca je susret sa takozvanim „pokajnicima“.

To su bivši borci koji se slobodno kreću gradom. Jedan od njih, mladić koji je u grupu ušao sa samo 10 godina, hladnokrvno priznaje pred kamerom: „Ubio sam oko 100 ljudi.“ Kada ga autor pita zašto su ubijali i muslimane, odgovor je bio jezivo jednostavan: „Ako ne radiš tačno onako kako oni narede, mrtav si. Vera tu ne igra ulogu.“

Dokumentarac razotkriva i bizarnu stranu ovog sukoba – trgovinu delovima tela životinja za crnu magiju. Na lokalnoj pijaci, trgovci nude glave i kožu krokodila i aligatora. „Koristimo ih za medicinu, ali i za rituale... za crnu magiju“, priznaje trgovac. Na pitanje o kakvim je ritualima reč, trgovac odbija da odgovori jer je to „stroga tajna“ koju beli čovek ne sme da sazna.

Dok je autor razgovarao sa grupom bivših boraca, dogodila se scena koja je zamalo završila tragično. Čovek u glomaznoj jakni počeo je agresivno da se probija ka njemu. Obezbeđenje iz civilne garde (CJTF – Civilian Joint Task Force) ga je jedva zaustavilo. Kasnije je potvrđeno: čovek je pod jaknom krio nož i nameravao je da zakolje autora pred kamerama. Ovo baca potpuno novo svetlo
na državni program rehabilitacije. Ti ljudi nisu pokajnici; oni su tempirane bombe koje država pušta na slobodu nakon samo nekoliko meseci „prevaspitavanja“.

Dok teroristi slobodno šetaju, prave žrtve trunu u izbegličkim kampovima više od 12 godina. Uslovi su neljudski: rupe u zemlji umesto toaleta i šatori od cerade. Izbeglice iz sela udaljenih svega 130 km svedoče o pravim užasima koje pokajnici negiraju: „Oni lažu da ne diraju decu! Siluju devojčice, otimaju žene i prisilno ih udaju za svoje vojnike. Spaljuju kuće dok su ljudi unutra. Moju rođaku su odveli i nikada se nije vratila“, priča jedna žena kroz suze.

Samo dve nedelje pre snimanja, na Božić 2024. godine, bombaš samoubica se razneo u lokalnoj džamiji. Autor razgovara sa preživelim svedokom, Ibrahimom: „Sva odeća mi je bila natopljena krvlju ljudi koji su stajali pored mene. Moj komšija je raznet u komade. Nisam čuo ništa tri dana od jačine detonacije.“ Ipak, Ibrahim se vratio u tu istu džamiju već sledećeg dana. „Smrt je
neizbežna. Ako je Alah odlučio da danas umrem, nijedan zid me neće spasiti.“

U gradu gde je sve zabranjeno, postoji jedno mesto gde zakoni ne važe – vojna kasarna. Tu se, uprkos strogim islamskim pravilima u ostatku grada, prodaje pivo vojnicima i policajcima. Tamo autor sreće lokalca koji se hvali svojim načinom života: „Imam tri žene i 33 dece. Ukupno sam se ženio šest puta – ženim se, pa se razvedem. To je moj način da zadovoljim veru i svoje potrebe.“

Ovaj bizaran detalj pokazuje koliko je društvo u Majduguriju podeljeno između ekstremnog fanatizma i paralelnog sveta koji živi po sopstvenim pravilima.

Danas su civili žrtve unutrašnjeg rata dve zveri. Godine 2016. od Boko Harama se odvojio ISWAP (Islamic State West Africa Province). Njihov vođa je Abu Musab al-Barnavi – rođeni sin osnivača Muhameda Jusufa. On je poveo rat protiv očevih sledbenika i ubio naslednika svog oca, Šekaua. Sin sada koristi metode Islamske države da istrebi očeve stare borce, dok narod strada u
unakrsnoj vatri.

Dok autor napušta ovaj „grad straha“, njegova poruka je jasna: „Ovi ljudi nisu rehabilitovani. Oni su ubice koje čekaju novu priliku. Ali izbeglice, žrtve i oni koji su ostali bez svega – oni su ti o kojima svet mora da progovori.“

Istina o Nigeriji nije u brojkama, već u jarku punom ljudskih kostiju i očima deteta koje je sa 10 godina naučilo da kolje. Ne smemo okrenuti glavu.