МАЈДУГУРИ: ГРАД КОЈИ ЈЕ ПОСТАО СИНОНИМ ЗА СТРАХ Петнаест година живота под сенком Боко Харама – сведочења из епицентра терора

Мајдугури је некада био живахан трговачки центар. Све се променило 2009. године када је харизматични проповедник Мухамед Јусуф основао секту која ће постати најсмртоноснија војска на свету. Јусуф је убијен у полицијском притвору, али је његов заменик, Абубакар Шекау, подигао бруталност на ниво који свет до тада није видео. 

Аутор Јутјуб канала „Adventure Jones Raw", у свом видеу под називом „I met Boko Haram- They Attacked Me In Nigeria!" (Срео сам Боко Харам – напали су ме у Нигерији!), води нас на само место где је све почело. Данас су ту само рушевине које је држава срушила булдожерима 2013. године како би спречила ходочашћа терориста. Водич показује на бетонски јарак усред рушевина: „Овде су их клали. Бацали би их у овај канал као смеће. Тела су трунула данима док их породице не би кришом извлачиле.“

Најнепријатнији део документарца је сусрет са такозваним „покајницима“.

То су бивши борци који се слободно крећу градом. Један од њих, младић који је у групу ушао са само 10 година, хладнокрвно признаје пред камером: „Убио сам око 100 људи.“ Када га аутор пита зашто су убијали и муслимане, одговор је био језиво једноставан: „Ако не радиш тачно онако како они нареде, мртав си. Вера ту не игра улогу.“

Документарац разоткрива и бизарну страну овог сукоба – трговину деловима тела животиња за црну магију. На локалној пијаци, трговци нуде главе и кожу крокодила и алигатора. „Користимо их за медицину, али и за ритуале... за црну магију“, признаје трговац. На питање о каквим је ритуалима реч, трговац одбија да одговори јер је то „строга тајна“ коју бели човек не сме да сазна.

Док је аутор разговарао са групом бивших бораца, догодила се сцена која је замало завршила трагично. Човек у гломазној јакни почео је агресивно да се пробија ка њему. Обезбеђење из цивилне гарде (CJTF – Civilian Joint Task Force) га је једва зауставило. Касније је потврђено: човек је под јакном крио нож и намеравао је да закоље аутора пред камерама. Ово баца потпуно ново светло
на државни програм рехабилитације. Ти људи нису покајници; они су темпиране бомбе које држава пушта на слободу након само неколико месеци „преваспитавања“.

Док терористи слободно шетају, праве жртве труну у избегличким камповима више од 12 година. Услови су нељудски: рупе у земљи уместо тоалета и шатори од цераде. Избеглице из села удаљених свега 130 км сведоче о правим ужасима које покајници негирају: „Они лажу да не дирају децу! Силују девојчице, отимају жене и присилно их удају за своје војнике. Спаљују куће док су људи унутра. Моју рођаку су одвели и никада се није вратила“, прича једна жена кроз сузе.

Само две недеље пре снимања, на Божић 2024. године, бомбаш самоубица се разнео у локалној џамији. Аутор разговара са преживелим сведоком, Ибрахимом: „Сва одећа ми је била натопљена крвљу људи који су стајали поред мене. Мој комшија је разнет у комаде. Нисам чуо ништа три дана од јачине детонације.“ Ипак, Ибрахим се вратио у ту исту џамију већ следећег дана. „Смрт је
неизбежна. Ако је Алах одлучио да данас умрем, ниједан зид ме неће спасити.“

У граду где је све забрањено, постоји једно место где закони не важе – војна касарна. Ту се, упркос строгим исламским правилима у остатку града, продаје пиво војницима и полицајцима. Тамо аутор среће локалца који се хвали својим начином живота: „Имам три жене и 33 деце. Укупно сам се женио шест пута – женим се, па се разведем. То је мој начин да задовољим веру и своје потребе.“

Овај бизаран детаљ показује колико је друштво у Мајдугурију подељено између екстремног фанатизма и паралелног света који живи по сопственим правилима.

Данас су цивили жртве унутрашњег рата две звери. Године 2016. од Боко Харама се одвојио ISWAP (Islamic State West Africa Provincе). Њихов вођа је Абу Мусаб ал-Барнави – рођени син оснивача Мухамеда Јусуфа. Он је повео рат против очевих следбеника и убио наследника свог оца, Шекауа. Син сада користи методе Исламске државе да истреби очеве старе борце, док народ страда у
унакрсној ватри.

Док аутор напушта овај „град страха“, његова порука је јасна: „Ови људи нису рехабилитовани. Они су убице које чекају нову прилику. Али избеглице, жртве и они који су остали без свега – они су ти о којима свет мора да проговори.“

Истина о Нигерији није у бројкама, већ у јарку пуном људских костију и очима детета које је са 10 година научило да коље. Не смемо окренути главу.