ZLATNA KOPAČKA, MILIONI I VEČITA ŽAL ZA PROPUŠTENIM Životna priča Petra Puače - odrastao bez oca, a fudbal ga je držao na pravom putu
BEOGRAD: Petar Puača, nekada veliki fudbalski talenat i nosilac evropske „zlatne klopačke“, otvoreno govori o svom životu, odrastanju bez oca, teškim trenucima u školi i karijeri, ali i o ljudima koji su mu pomogli da ostane na pravom putu.
Još kao dete, prva ljubav mu je bila obična lopta koju mu je poklonio ujak Branko iz Sarajeva.
„Sećam se da sam sa njom izlazio u park da igramo sa drugim klincima. Kada sam bio mali, važilo je pravilo: imaš loptu u kući, moraš da je izneseš da svi igraju“, priseća se Puača.
Odrstao je bez oca, a odgajila ga je majka Rada, kojoj duguje sve. „Bio sam često sam, ali zbog toga sam rano očvrsnuo. Majka mi je uvek govorila da sledim svoje snove. Nikada nije govorila: 'Sine, završavaj školu' ili 'Batali loptu'. Uvek me je podržavala.“
Puača je odrastao u Bloku 70 na Novom Beogradu, uz drugare kao što su Dimo, Piksi, Adžić i Radonja. Iako je bio jedinac i nedostajao mu je otac, fudbal ga je držao na pravom putu.
„Mnogo dece u to vreme krenulo je drugim putem, ali ja sam kroz fudbal ostao normalan i ostvario svoje ciljeve. Nikad me druga deca nisu zadirkivala što nemam oca, a ja nisam osećao njegovo odsustvo.“
Školovanje nije bilo lako – do četvrtog razreda bio je odličan đak, ali je fudbal preuzeo primat.
„U osmom razredu već sam popustio, a u drugom razredu srednje prešao sam na vanredno školovanje jer sam trenirao dva puta dnevno. Zadovao sam majci mnogo glavobolja, bio sam sklon tučama, ali nikada nisam bio razbojnik. Uvek sam štitio slablje.“
Puača opisuje svoj život kao put kroz trnje.
„Druga deca su imala leđa i tatu, a ja sam imao znoj i muku. Bez oca, bez podrške sa strane, morao sam da se borim.“
Sa Ivanom Adžićem bio je nerazdvojan, i zajedno su krenuli u Crvenu zvezdu. „Sa 17 godina ušao sam u prvi tim Zvezde. To je bilo ostvarenje svih snova! Igrali smo kao tri klinca s velikim glavama – Zvonko, Adžić i ja“, priseća se.
U mladim kategorijama oborio je sve rekorde: u petlićima 101 gol, u pionirima 96, u kadetima 83, a u omladincima 68 golova, obarajući rekord koji je držao Darko Pančeva. Tokom 1991. godine postao je nosilac „zlatne klopačke Evrope“.
Puača je kasnije prešao u Partizan, ali karijera nije išla kako je očekivao. „Bio sam nstrpljiv i nisam poslušao savet fudbalskog oca Dragana Džajića. Mogao sam više da igram ako bih sačekao. Ali, život je izneo drugačije situacije.“
Nakon Partizana, nastavio je u OFK Beogradu, a potom i u Obiliću kod Željka Ražnatovića Arkana.
„Obećao sam da ću dati 30 golova u sezoni, da bih dobio novi BMW. Dao sam 25 u prvenstvu i pet u kupu. To mi je bio životni izazov.“
Njegova slava je rasla širom Evrope, ali teret slave bio je težak. „Sa 25 godina imao sam ceo svet na dlanu, ali nisam mogao da podnesem teret. Večita žal ostaje za onim što sam mogao…“
Finansijski uspesi nisu doneli sreću.
„Prve veće pare sam potrošio na automobile, nakit, sve što sam želeo. Novac ne kupuje sreću. Život u noćnim izlascima i preporuke za devojke uticali su na moju formu i karijeru.“
Porodica i bliski ljudi bili su mu velika podrška.
„Arkan i Manda su mi mnogo pomogli. Arkan mi je kupio telefon, auto, sve što sam želeo. Voleo me je kao člana porodice.“
Njegova supruga Ivona postala je najveća podrška tokom završetka karijere i rehabilitacije. Zajedno su osnovali školu fudbala u Novom Sadu, gde Puača danas radi sa više od 260 učenika, mnogima ne naplaćujući školarinu.
„Svakog puta kad ih vidim, setim se sebe. Želim da im prenesem šta znači trud i upornost“, kaže on.
Njegova ćerka Emanuela donosi mu najveću radost u životu.
„Plakao sam kada se rodila. Sada je odrasla, i srećan sam što smo je vaspitali po pravim vrednostima.“
Puača priznaje da ga i danas pogađa sudbina propuštenih prilika.
„Ljudi mi kažu: 'E, moj Petre, šta si mogao a nisi…' To ostaje večita žal. Zato sam uporan i sa decom u školi. Uvek im govorim: 'Budite uporni, trenirajte, sve će doći'“, kaže Petar.