ЗЛАТНА КOПAЧКА, МИЛИОНИ И ВЕЧИТА ЖАЛ ЗА ПРОПУШТЕНИМ Животна прича Петра Пуаче - одрастао без оца, а фудбал га је држао на правом путу

Још као дете, прва љубав му је била обична лопта коју му је поклонио ујак Бранко из Сарајева. 

„Сећам се да сам са њом излазио у парк да играмо са другим клинцима. Када сам био мали, важило је правило: имаш лопту у кући, мораш да је изнесеш да сви играју“, присећа се Пуача.

Одрстао је без оца, а одгајила га је мајка Рада, којој дугује све. „Био сам често сам, али због тога сам рано очврснуо. Мајка ми је увек говорила да следим своје снове. Никада није говорила: 'Сине, завршавај школу' или 'Батали лопту'. Увек ме је подржавала.“

Пуача је одрастао у Блоку 70 на Новом Београду, уз другаре као што су Димо, Пикси, Аџић и Радоња. Иако је био јединац и недостајао му је отац, фудбал га је држао на правом путу.

„Много деце у то време кренуло је другим путем, али ја сам кроз фудбал остао нормалан и остварио своје циљеве. Никад ме друга деца нису задиркивала што немам оца, а ја нисам осећао његово одсуство.“

Школовање није било лако – до четвртог разреда био је одличан ђак, али је фудбал преузео примат.

„У осмом разреду већ сам попустио, а у другом разреду средње прешао сам на ванредно школовање јер сам тренирао два пута дневно. Задовао сам мајци много главобоља, био сам склон тучама, али никада нисам био разбојник. Увек сам штитио слабље.“

Пуача описује свој живот као пут кроз трње.

„Друга деца су имала леђа и тату, а ја сам имао зној и муку. Без оца, без подршке са стране, морао сам да се борим.“

Са Иваном Аџићем био је нераздвојан, и заједно су кренули у Црвену звезду. „Са 17 година ушао сам у први тим Звезде. То је било остварење свих снова! Играли смо као три клинца с великим главама – Звонко, Аџић и ја“, присећа се.

У младим категоријама оборио је све рекорде: у петлићима 101 гол, у пионирима 96, у кадетима 83, а у омладинцима 68 голова, обарајући рекорд који је држао Дарко Панчева. Током 1991. године постао је носилац „златне клопачке Европе“.

Пуача је касније прешао у Партизан, али каријера није ишла како је очекивао. „Био сам нстрпљив и нисам послушао савет фудбалског оца Драгана Джајића. Могао сам више да играм ако бих сачекао. Али, живот је изнео другачије ситуације.“

Након Партизана, наставио је у ОФК Београду, а потом и у Обилићу код Жељка Ражнатовића Аркана. 

„Обeћао сам да ћу дати 30 голова у сезони, да бих добио нови BMW. Дао сам 25 у првенству и пет у купу. То ми је био животни изазов.“

Његова слава је расла широм Европе, али терет славе био је тежак. „Са 25 година имао сам цео свет на длану, али нисам могао да поднесем терет. Вечита жал остаје за оним што сам могао…“

Финансијски успеси нису донели срећу. 

„Прве веће паре сам потрошио на аутомобиле, накит, све што сам желео. Новац не купује срећу. Живот у ноћним изласцима и препоруке за девојке утицали су на моју форму и каријеру.“

Породица и блиски људи били су му велика подршка. 

„Аркан и Манда су ми много помогли. Аркан ми је купио телефон, ауто, све што сам желео. Волео ме је као члана породице.“

Његова супруга Ивона постала је највећа подршка током завршетка каријере и рехабилитације. Заједно су основали школу фудбала у Новом Саду, где Пуача данас ради са више од 260 ученика, многима не наплаћујући школарину.

„Сваког пута кад их видим, сетим се себе. Желим да им пренесем шта значи труд и упорност“, каже он.

Његова ћерка Емануела доноси му највећу радост у животу. 

„Плакao сам када се родила. Сада је одрасла, и срећан сам што смо је васпитали по правим вредностима.“

Пуача признаје да га и данас погађа судбина пропуштених прилика. 

„Људи ми кажу: 'Е, мој Петре, шта си могао а ниси…' То остаје вечита жал. Зато сам упоран и са децом у школи. Увек им говорим: 'Будите упорни, тренирајте, све ће доћи'“, каже Петар.

Курир/ Андријана Стојановић