СЕЛО У СРЦУ БАНАТА ГДЕ ЖЕНЕ ДРЖЕ СВЕ ЧЕТИРИ СТРАНЕ СВЕТА: Падина слави 220 година постојања, а ево зашто је ово једно од најпосебнијих места у Војводини

Како смо овом репортажом опет стигли до двоцифреног броја – 99 – што значи да нам је „само” још 98 остало да претабанамо и тако завршимо ово путешествије кроз серијале о војвођанским селима.

И ето нас у Падини. Месту у ком преспава око 4.500 људи, од којих више од 90 одсто чине Словаци, потомци оснивача села од пре тачно 220 година. Будући није цело ушорено, јер рељеф то није ни дозвољавао, кад крочите у ово место при општини Ковачица, не стичете утисак да сте на љутој огољеној равници. Баш напротив!

– Падина није само једно од већих места у нашој општини, већ и јединствена средина препознатљива по свом духу, богатој историји и изузетним људима – истиче на самом почетку помоћница председника Општине Ковачица Маријана Мелиш. – Када говоримо о Падини, морамо пре свега говорити о људима. Ово су изузетно вредни, поштени и добри домаћини. Посебно место и захвалност дугујемо нашим женама: способним и посвећеним домаћицама које не само да држе своја домаћинства и чувају породицу, већ многе од њих свакодневно путују за Београд, раде и поштеним трудом директно доприносе економском благостању својих породица и целе заједнице.

Такав се утисак и стиче, да жене држе и одржавају Падину, али заједно са мушким живљем свакако да доприносе очувању оног њима најважнијег - идентитета.

– Таква наша посвећеност огледа се у раду Радне јединице Предшколске установе „Колибри” у Падини, коју у четири васпитне групе похађа 88 деце, а где се целокупан васпитно–образовни рад и припремни програм за 40 малишана одвија на словачком матерњем језику. Надовезујући се на овај темељ, Основну школу „Маршал Тито” данас похађа око 300 ученика који такође комплетну наставу прате на свом матерњем језику, што је најбољи доказ како се на систематски начин негују језик, култура и опстанак младих на овим просторима – појашњава Мелиш.

Благостање неког места не чини неговање само културе, већ и инфраструктуре.

– Као општина трудимо се да континуирано улажемо у инфраструктуру и услове живота у Падини. Овде успешно функционише ЈКП „“Падина које води рачуна о свакодневним потребама мештана, као и активан Савет Месне заједнице који је увек прва адреса којој се грађани обраћају. Посебно бих истакла да је у току реконструкција Дома културе Михал Бабинка. За нас је то пројекат од изузетног значаја који ће мештанима дати модеран и достојан простор за окупљање и културно стваралаштво - напомиње наша саговорница.

Падина је историјски позната као пољопривредни крај вредних паора, али модерно доба донело је и нови привредни замах, па тако данас у овом месту послује велики број изузетно успешних грађевинских фирми и предузетника, због чега је саобраћај на вијугавим улицама и те како жив.

– Поред радног духа, Падина се дичи и изузетно богатим културним животом. Захваљујући бројним удружењима током читаве године се одржавају бројне манифестације које окупљају посетиоце из целе земље и иностранства. Уопштено говорећи, мештани Падине су дубоко поносни на своје словачко порекло. Са великом љубављу негују своју културу, обичаје, јединствену ношњу и фолклор, али истовремено својим свакодневним поштеним радом, трудом и визијом дају немерљив допринос напретку и просперитету не само Падине, већ и читаве наше општине – закључује помоћница председника Општине Маријана Мелиш.

Фолклор који осваја срца и награде

Од 2014. године у Падини функционише, на понос целог села, Словачко културно–уметничко друштво „Сунцокрет”, које окупља стотинак мештана разних генерација, разврстаних у неколико секција. Најмасовнија је она која окупља мале фолклораше, од вртића до седмог разреда, подељени у три групе, али нису занемарљиве ни оне старије – омладинска и „ветеранска” група коју формирају брачни парови.

– Имамо и певачку секцију, дечју и одраслу мушку, као и оркестар који води хармоникаш Владимир Халај – прича нам председница СКУД „Сунцокрет” Ана Халајова, додајући да свеукупно имају око сто чланова. – Кореографије правимо спрам броја чланова и састава. Радимо дечје игре, свашта измишљамо, а све на основу тога што сазнамо од старијих људи како је некад било.

Свој рад сваке године представљају у оквиру прославе Дана Падине, Дана школе – 25. маја, а вала и наступају на разним фестивалима са којих се обавезно враћају с наградама и признањима.

– Вежбамо у школи, јер немамо други простор, и то нам је најболније. Кад је реч о ношњама, ту се сналазимо, нешто пишемо преко пројеката, нешто добијамо од мештана, док су нам ципеле и чизме највећи проблем.

Банатска наива симбол банатских Словака

Када су се Словаци доселили у Банат и 1806. године основали Падину, изабравши валовито подручје, највећи проблем им је био недостатак воде. Инспирисани историјом настанка села, са жељом да је овековече наивним сликарством, талентовани мештани су се пре 16 година окупили и основали Удружење ликовних уметника „Смед”, односно на српском – жеђ. Тренутно њих 12 чини поменуту организацију, од чега се њих двоје налази на Унесковој листи: Ана Котвашова и Павел Поволни Јухас, иначе са својих 80 година најстарији члан „Смеда”.

– За понос је имати таква два врхунска сликара – вели председница Весна Козјак, на чију иницијативу се много тога постигло у протеклих годину дана, откако је дошла на поменуту функцију. – Радимо на томе да се чује за наше удружење. Ове године смо, 21. августа, први пут организовали Ликовну колонију која је била међународног карактера, јер смо имали уметнике и из Словачке и Чешке. Наравно, дошле су нам колеге и из Београда, Панчева, Јаношика, Ковачице. Имали смо тематско сликање, о води, а онда смо направили изложбу код бунара.

Сеоски, салашарски, земљораднички мотиви јасних линија и упечатљивих боја красе данас Галерију која је отворена за посете четвртком од 10 до 13 часова, и суботом од 13 до 16.

– Наше Удружење је прво било при Дому културе, онда смо се пребацили у кућу некадашњег председника Јана Русарика, потом нам је Матица словачка дала просторију у овој згради, али ни то није ишло, па смо користили простор Месне заједнице, све до сад кад смо добили ове просторије у ком је некад био бутик – појашњава нам Павел Поволни Јухас, похваливши све грађане који су на било који начин учествовали у сређивању последњег и тренутног седишта Галерије.

Осим што се баве очувањем традиције и културе на платну, чланови „Смеда” и путују, планирају, друже се...

– Заједно правимо планове за будућност и жеља нам је да склапамо нова пријатељства и сарадње са осталим сродним удружењима – каже једна од чланица Ана Дургалова. – Волела бих да што више презентујемо нашу банатску наиву. Читала сам да ће се дефиниција наиве променити, јер и време се мења, самим тим и сећања. Мотиви ће бити другачији, али вредност ће увек бити на високом нивоу.