(FOTO) Slovo po slovo, potez po potez PERO ČUVA ISTORIJU I IDENTITET Kaligrafija povezuje prošlost i sadašnjost, a svaki ČOVEK može da je nauči

Negde između molitve i meditacije, između papira i tinte, odvija se nešto što se ne može naučiti za jedan dan. Radionica ćirilične kaligrafije, pokrenuta s ciljem da ovo pismo vrati u svakodnevni život, postala je mesto gde se sreću kultura, identitet i kreativnost, i gde se, potez po potez, piše odbrana onoga što jesmo.

„Ako izgubimo jezik, narod nestaje“

Milica D. Jujuć, kaligrafkinja i organizatorka radionice u SKC „Sveti Sava“ u Subotici, ne bira reči kada objašnjava zašto je sve ovo počelo.

„Radionica je pokrenuta s ciljem da vratimo ćirilicu u svakodnevni život, da je približimo i vratimo na velika vrata. I da sačuvamo naš identitet kao narod. Kako kažu – ako izgubimo jezik, narod nestaje“, kaže ona.

Ipak, iza ozbiljne misije krije se i nešto toplije.

„Naravno, i da se družimo kroz kreativan rad i da uživamo u tome“, dodaje.

U tome leži možda najvažnija poruka radionice: čuvanje kulturnog nasleđa ne mora biti teška dužnost – može biti i zadovoljstvo.

Kaligrafija, objašnjava organizatorka, nije rezervisana za odabrane. Pristupačna je, ali ne i površna.

„Ne mogu da kažem da je teška, nego... mora mnogo da se radi na njoj. Svako može da je nauči. Svi znamo da pišemo, slova svi znamo – samo je način na koji pišemo drugačiji. Na svako slovo treba obratiti pažnju kako se piše“, objašnjava ona.

Suština ove umetnosti leži u osnovnim potezima koji grade svako slovo, ali ono što je čini posebnom je prostor koji ostavlja svakom čoveku da unese nešto svoje.

„Lepota je u tome da će svako slovo, svaki čovek koji bude radio, imati svoj način kako će ga pisati. Naučimo osnovne poteze, a onda dodamo neki svoj dodir u svemu tome“, kaže ona.

Pisanje kao molitva

Na pitanje kako se oseća kada stvara, organizatorka pruža odgovor koji nadmašuje tehniku.

„Ja uvek kažem da je to kao neka vrsta molitve, jer je potrebna velika koncentracija. Uglavnom se pišu molitve – i samo kroz to pisanje razmišljaš o onome što pišeš. Neko bi rekao da je vrsta meditacije, nekako vas dovodi u stanje mira i... ne znam kako da opišem taj osećaj, prosto uživanje“, kaže ona s osmehom.

A kada je zadovoljna rezultatom?

„Nikad nisam zadovoljna. U svemu nađem grešku – grešku koju drugi ne bi primetili, ali ja vidim. I onda stalno težiš tome da bude bolje. Svaki dan kad radiš, učiš da radiš bolje“, iskrena je.

Mlada i svesna: „Kroz čuvanje ćirilice, čuvamo i našu istoriju“

Jedna od polaznica, Ksenija Markozić, mlada žena koja je došla na radionicu s jasnom svešću o značaju učešća, kaže da je odluka bila laka.

„Odlučila sam se za ovu radionicu iz istog razloga što bih, kao mlada osoba, želela da učestvujem u čuvanju naše kulture, u čuvanju našeg pisma. Svi znamo koliko je posebno i koliko je lepo naše pismo“, kaže Markozić.

Nije joj to prvi susret s kaligrafijom.

„Nekada sam pokušavala sama da radim kaligrafiju, ali, iskreno, nije mi baš najbolje išlo. Kada sam videla plakat, obradovalo me je i odmah sam se prijavila“, priča ona.

Njena poruka je kratka, ali snažna:

„Kao mlada osoba, želim da čuvam našu istoriju, kulturu našeg naroda. Kroz čuvanje ćirilice, čuvamo i našu istoriju.“

Ono što ovu radionicu čini vrednom pažnje nije samo kaligrafija sama po sebi. To je ideja da pismo – u ovom slučaju ćirilica – može biti zajednički imenilac za ljude različitih generacija, porekla i iskustava. Mesto gde multikulturalnost jednog prostora ne ugrožava identitet, već ga obogaćuje svešću o onome što treba čuvati.

Potez po potez, slovo po slovo — pero ostaje.

Tekst i fotografije: Sandra Iršević