(ФОТО) Слово по слово, потез по потез ПЕРО ЧУВА ИСТОРИЈУ И ИДЕНТИТЕТ Калиграфија повезује прошлост и садашњост, а сваки ЧОВЕК може да је научи

Негде између молитве и медитације, између папира и тинте, одвија се нешто што се не може научити за један дан. Радионица ћириличне калиграфије, покренута с циљем да ово писмо врати у свакодневни живот, постала је место где се срећу култура, идентитет и креативност, и где се, потез по потез, пише одбрана онога што јесмо.

„Ако изгубимо језик, народ нестаје“

Милица Д. Јујућ, калиграфкиња и организаторка радионице у СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, не бира речи када објашњава зашто је све ово почело.

„Радионица је покренута с циљем да вратимо ћирилицу у свакодневни живот, да је приближимо и вратимо на велика врата. И да сачувамо наш идентитет као народ. Како кажу – ако изгубимо језик, народ нестаје“, каже она.

Ипак, иза озбиљне мисије крије се и нешто топлије.

„Наравно, и да се дружимо кроз креативан рад и да уживамо у томе“, додаје.

У томе лежи можда најважнија порука радионице: чување културног наслеђа не мора бити тешка дужност – може бити и задовољство.

Калиграфија, објашњава организаторка, није резервисана за одабране. Приступачна је, али не и површна.

„Не могу да кажем да је тешка, него... мора много да се ради на њој. Свако може да је научи. Сви знамо да пишемо, слова сви знамо – само је начин на који пишемо другачији. На свако слово треба обратити пажњу како се пише“, објашњава она.

Суштина ове уметности лежи у основним потезима који граде свако слово, али оно што је чини посебном је простор који оставља сваком човеку да унесе нешто своје.

„Лепота је у томе да ће свако слово, сваки човек који буде радио, имати свој начин како ће га писати. Научимо основне потезе, а онда додамо неки свој додир у свему томе“, каже она.

Писање као молитва

На питање како се осећа када ствара, организаторка пружа одговор који надмашује технику.

„Ја увек кажем да је то као нека врста молитве, јер је потребна велика концентрација. Углавном се пишу молитве – и само кроз то писање размишљаш о ономе што пишеш. Неко би рекао да је врста медитације, некако вас доводи у стање мира и... не знам како да опишем тај осећај, просто уживање“, каже она с осмехом.

А када је задовољна резултатом?

„Никад нисам задовољна. У свему нађем грешку – грешку коју други не би приметили, али ја видим. И онда стално тежиш томе да буде боље. Сваки дан кад радиш, учиш да радиш боље“, искрена је.

Млада и свесна: „Кроз чување ћирилице, чувамо и нашу историју“

Једна од полазница, Ксенија Маркозић, млада жена која је дошла на радионицу с јасном свешћу о значају учешћа, каже да је одлука била лака.

„Одлучила сам се за ову радионицу из истог разлога што бих, као млада особа, желела да учествујем у чувању наше културе, у чувању нашег писма. Сви знамо колико је посебно и колико је лепо наше писмо“, каже Маркозић.

Није јој то први сусрет с калиграфијом.

„Некада сам покушавала сама да радим калиграфију, али, искрено, није ми баш најбоље ишло. Када сам видела плакат, обрадовало ме је и одмах сам се пријавила“, прича она.

Њена порука је кратка, али снажна:

„Као млада особа, желим да чувам нашу историју, културу нашег народа. Кроз чување ћирилице, чувамо и нашу историју.“

Оно што ову радионицу чини вредном пажње није само калиграфија сама по себи. То је идеја да писмо – у овом случају ћирилица – може бити заједнички именилац за људе различитих генерација, порекла и искустава. Место где мултикултуралност једног простора не угрожава идентитет, већ га обогаћује свешћу о ономе што треба чувати.

Потез по потез, слово по слово — перо остаје.

Текст и фотографије: Сандра Иршевић