OVO VOJVOĐANSKO SELO POKAZUJE KAKO TREBA DA SE ŽIVI Mesto gde priroda, zajedništvo i budućnost idu ruku pod ruku
Ako se uputite u Lukićevo, seoce pri Gradu Zrenjaninu, prvo što ćete čuti od njegovih meštana jeste da je u pitanju najlepše selo u Vojvodini!
Pazite, samo ćemo vam reći da imaju potencijal... Nema ljutnje! Ali, razumemo mi na šta se ovde cilja... Uređeno mesto u kom i dalje preovladavaju zelene površine koje nisu naružene smećem; pregršt aktivnosti za sve generacije; međusobna podrška i zajedništvo koji su bez premca.
Spisak je sigurno duži, ali prepustićemo ga našim sagovornicama koje su nas prve i upozorile da je Lukićevo raj na zemlji.
– Ponosim se što sam iz Lukićeva – jasna je predsednica Saveta Mesne zajednice Sanja Dupljanović. – To što smo skrajnuti jeste mana, ali nam je i velika prednost. Međutim, to će se rešiti kad dobijemo kraći put za Zrenjanin.
O čemu je ovde reč? Pa, u produžetku Zrenjaninskog druma, gde već postoji atarski put do grada, planira se izgradnja redovnog puta koji bi meštanima Lukićeva skratilo vozanje za bar pet kilometara.
– Jako nam je značaajna izgradnja auto-puta od Beograda, jer ćemo imati blizu i petlju da se prikačimo na njega – kaže sekretar MZ Tanja Lukić.
Ipak, potrebama za bolji život tu nije kraj...
– Osim tog kraćeg puta do grada, najneophodnije nam je rešavanje vodovoda i kanalizacije, a trebalo bi i da rešimo i pitanje učestalijeg prevoza – dodaje Dupljanović. – Sve ostalo rešavamo u hodu jer imamo lepu saradnju sa Gradom Zrenjaninom. Do sad smo sredili Dom kulture, Mesnu zajednicu, crkvu...
Prema rečima Tanje Lukić, meštani se za sada snabdevaju vodom preko vodotornjeva u selu, ali imaju obećanje od gradonačelnika Salapure da će se na gradski vodovod prikačiti sva sela iz tzv. prvog prstena.
– Selo nam je gasifikovano još osamdesetih, a sredinom šezdesetih, kad je uveden samodoprinos, onda smo uradili i put do Ečke i grada, asfaltirali ulice, ozelenili selo, onda smo napravili nov stadion – priča Lukić. – Škola nam je jako stara, izgrađena je 1911. godine i treba dosta da se uloži u nju.
Kratki osvrt na dugu istoriju
Prema dostupnim podacima prvo pominjanje naselja na mestu današnjeg Lukićeva datiraju s početka 15. veka, ali se tek oko 250 godina kasnije javlja nedvosmisleno ime mesta blizu Bečkereka – Martinica, u kom su prevashodno živeli Srbi.
Oni su se pak ubrzo odselili za Čentu, a opustošeno selo biva naseljeno Nemcima i preimenovano u Sigmundfeld. Po završetku Prvog svetskog rata selo ponovo biva preimenovano u Martinicu, a nakon Drugog, po doseljavanju kolonista iz istočne Bosne, dobija ime po narodnom heroju Veljku Lukiću Kurjaku – Lukićevo – koje i danas nosi.
U Lukićevu je najzastupljenija poljoprivreda, mada mnogi rade i u zrenjaninskim zonama. Međutim, ono što je boljka meštanima jeste to da više nema živine i stoke kao što je nekada bilo...
– Ipak, ono čime možemo da se pohvalimo jeste to da imamo sve manje kuća na prodaju, jer nam je došlo nekih 15 ruskih porodica, a imamo i jednu kinesku. Sada i ako se nađe neka, nema za ispod 40.000 evra, a nekad su koštale i po 5.000 – naglašava Tanja Lukić.
Lukićevo, premda na spavanju ima oko 1.200 stanovnika, može se svrstati u red aktivnih naselja, s bogatom ponudom za bavljenjem sportom, udruživanjem, realizovanjem raznih manifestacija i akcija...
– Osim fudbalera, karatista i šahista, imamo i košarkaše, a imamo i terene za tenis sa trim stazom, lovce, ribolovce... Takođe, osnovano nam je i novo udruženje „Niti vremena“ koje okuplja proizvođače ribizli. Inače imamo i udruženje žena, Kolo sprskih sestara pri crkvi, penzionere, folkloraše koji trenutno nisu aktivni – nabraja sekretar MZ.
Sve u svemu, Lukićevo živi, razvija se nekim svojim tempom, možda polagano, ali udruženim snagama što je čist pogodak!
Poljoprivreda mora da se voli
Jedna od retkih Zemljoradničkih zadruga u Vojvodini koja je opstala od samog osnivanja (1946) jeste ona u Lukićevu koja i danas funkcioniše i nosi naziv „Veljko Lukić Kurjak”. I ne samo što i dalje radi, već su svoju delatnost proširili i na ugostiteljstvo, osnovavši Klub „Kurjak” namenjen zadrugarima ali i svim meštanima, budući da je u pitanju kafe-poslastičarnica.
– Zadruga je uvek bila uz selo, pomagala, čak je svojevremno vodila i fudbalski i rukometni klub – pojašnjava agronom Jugoslav Lazić, dodajući da i dalje učestvuju u akcijama pošumljavanja, popravki puteva, čišćenju snega i slično. – Oslanjamo se na selo i selo se oslanja na nas. Uvek smo tu na raspolaganju.
Zadruga inače obrađuje 470 hektara, a akcenat stavljaju na industrijsko povrtarstvo.
– Radimo dva useva godišnje. Cilj nam je da povećamo dohodak, pa tako nalazimo interes u opstanku i prosperitetu poljoprivrede. Prvo sejemo grašak, uljanu repicu i ječam, a u drugoj setvi su nam kukuruz šećerac, suncokret i kukuruz za silažu i zrno – navodi Lazić.
Oko 90 odsto njihovog atara je pod sistemom za navodnjavanje ali to nije dovoljno za kompletan spas, jer kiša sa sobom ne donosi samo vodu, već i zahlađenje kao i ostale benefite koji poboljšavaju proizvodnju.
– Realno gledano, teško je privući mlađe generacije da ostanu a zemlji, em su neumoljivi, em isključivo idu za ekonomskim interesom. Suština je da osoba voli otvoren prostor, prirodu, biljke, da gleda kako rastu... to je osnova – jasan je naš sagovornik.
Najstariji i najugroženiji uvek se drže zajedno
Mesna organizacija invalida rada u Lukićevu broji oko 130 članova. Već dve godine predsednica je Jasmina Živović Seljin koja je radni vek provela u republičkom PIO fondu, pa je po prirodi stvari zadužena i za vođenje pomenute organizacije u svom selu.
– Moj zadatak je da naplaćujem članarinu, da osiguravam članove, javljam im kad su akcije kupovine na rate, onda ih vodim na druženja, u pozorište, na izlete, pomažem im oko tuđe nege, staževa, štagod da članovima treba – nabraja naša sagovornica, napominjući da su aktivni i tokom seoskih manifestacija kada najviše uposle ruke za gastronomiski segment događaja.
Budući da se finansiraju isključivo iz članarina – koja iznosi 400 dinara na godišnjem nivou – prinuđeni su da budu skromni u svojim željama, ali to ne znači da im manjka podrške. Tako su od Mesne zajednice dobili kancelariju na korišćenje u Domu kulture.
– Ne bih mogla da se dim kod kuće u četiri zida, ja sam aktivna! A vidim da i ovim ljudima prija i mnogi se odazovu kad imamo neke aktivnosti ili kad organizujem prezentacije – kaže Jasmina Živović Seljin.