ОВО ВОЈВОЂАНСКО СЕЛО ПОКАЗУЈЕ КАКО ТРЕБА ДА СЕ ЖИВИ Место где природа, заједништво и будућност иду руку под руку

Пазите, само ћемо вам рећи да имају потенцијал... Нема љутње! Али, разумемо ми на шта се овде циља... Уређено место у ком и даље преовладавају зелене површине које нису наружене смећем; прегршт активности за све генерације; међусобна подршка и заједништво који су без премца.

Списак је сигурно дужи, али препустићемо га нашим саговорницама које су нас прве и упозориле да је Лукићево рај на земљи.

– Поносим се што сам из Лукићева – јасна је председница Савета Месне заједнице Сања Дупљановић. – То што смо скрајнути јесте мана, али нам је и велика предност. Међутим, то ће се решити кад добијемо краћи пут за Зрењанин.

О чему је овде реч? Па, у продужетку Зрењанинског друма, где већ постоји атарски пут до града, планира се изградња редовног пута који би мештанима Лукићева скратило возање за бар пет километара.

– Јако нам је значаајна изградња ауто-пута од Београда, јер ћемо имати близу и петљу да се прикачимо на њега – каже секретар МЗ Тања Лукић.

Ипак, потребама за бољи живот ту није крај...

– Осим тог краћег пута до града, најнеопходније нам је решавање водовода и канализације, а требало би и да решимо и питање учесталијег превоза – додаје Дупљановић. – Све остало решавамо у ходу јер имамо лепу сарадњу са Градом Зрењанином. До сад смо средили Дом културе, Месну заједницу, цркву...

Према речима Тање Лукић, мештани се за сада снабдевају водом преко водоторњева у селу, али имају обећање од градоначелника Салапуре да ће се на градски водовод прикачити сва села из тзв. првог прстена.

– Село нам је гасификовано још осамдесетих, а средином шездесетих, кад је уведен самодопринос, онда смо урадили и пут до Ечке и града, асфалтирали улице, озеленили село, онда смо направили нов стадион – прича Лукић. – Школа нам је јако стара, изграђена је 1911. године и треба доста да се уложи у њу.

У Лукићеву је најзаступљенија пољопривреда, мада многи раде и у зрењанинским зонама. Међутим, оно што је бољка мештанима јесте  то да више нема живине и стоке као што је некада било...

– Ипак, оно чиме можемо да се похвалимо јесте то да имамо све мање кућа на продају, јер нам је дошло неких 15 руских породица, а имамо и једну кинеску. Сада и ако се нађе нека, нема за испод 40.000 евра, а некад су коштале и по 5.000 – наглашава Тања Лукић.

Лукићево, премда на спавању има око 1.200 становника, може се сврстати у ред активних насеља, с богатом понудом за бављењем спортом, удруживањем, реализовањем разних манифестација и акција...

– Осим фудбалера, каратиста и шахиста, имамо и кошаркаше, а имамо и терене за тенис са трим стазом, ловце, риболовце... Такође, основано нам је и ново удружење „Нити времена“ које окупља произвођаче рибизли. Иначе имамо и удружење жена, Коло спрских сестара при цркви, пензионере, фолклораше који тренутно нису активни – набраја секретар МЗ.

Све  у свему, Лукићево живи, развија се неким својим темпом, можда полагано, али удруженим снагама што је чист погодак!

Пољопривреда мора да се воли

Једна од ретких Земљорадничких задруга у Војводини која је опстала од самог оснивања (1946) јесте она у Лукићеву која и данас функционише и носи назив „Вељко Лукић Курјак”. И не само што и даље ради, већ су своју делатност проширили и на угоститељство, основавши Клуб „Курјак” намењен задругарима али и свим мештанима, будући да је у питању кафе-посластичарница.

– Задруга је увек била уз село, помагала, чак је својевремно водила и фудбалски и рукометни клуб – појашњава агроном Југослав Лазић, додајући да и даље учествују у акцијама пошумљавања, поправки путева, чишћењу снега и слично. – Ослањамо се на село и село се ослања на нас. Увек смо ту на располагању.

Задруга иначе обрађује 470 хектара, а акценат стављају на индустријско повртарство.

– Радимо два усева годишње. Циљ нам је да повећамо доходак, па тако налазимо интерес у опстанку и просперитету пољопривреде. Прво сејемо грашак, уљану репицу и јечам, а у другој сетви су нам кукуруз шећерац, сунцокрет и кукуруз за силажу и зрно – наводи Лазић.

Око 90 одсто њиховог атара је под системом за наводњавање али то није довољно за комплетан спас, јер киша са собом не доноси само воду, већ и захлађење као и остале бенефите који побољшавају производњу.

– Реално гледано, тешко је привући млађе генерације да остану а земљи, ем су неумољиви, ем искључиво иду за економским интересом. Суштина је да особа воли отворен простор, природу, биљке, да гледа како расту... то је основа – јасан је наш саговорник.

Најстарији и најугроженији увек се држе заједно

Месна организација инвалида рада у Лукићеву броји око 130 чланова. Већ две године председница је Јасмина Живовић Сељин која је радни век провела у републичком ПИО фонду, па је по природи ствари задужена и за вођење поменуте организације у свом селу.

– Мој задатак је да наплаћујем чланарину, да осигуравам чланове, јављам им кад су акције куповине на рате, онда их водим на дружења, у позориште, на излете, помажем им око туђе неге, стажева, штагод да члановима треба – набраја наша саговорница, напомињући да су активни и током сеоских манифестација када највише упосле руке за гастрономиски сегмент догађаја.

Будући да се финансирају искључиво из чланарина – која износи 400 динара на годишњем нивоу – принуђени су да буду скромни у својим жељама, али то не значи да им мањка подршке. Тако су од Месне заједнице добили канцеларију на коришћење у Дому културе.

– Не бих могла да се дим код куће у четири зида, ја сам активна! А видим да и овим људима прија и многи се одазову кад имамо неке активности или кад организујем презентације – каже Јасмина Живовић Сељин.