okoTVoko: Tamo daleko od Evrovizije

Ništa od „Jugoslavije”, koju je pevala Zejna i ništa od „Harem Girls” sa Temua. Najviše Novosađana logistički je podržavalo najduhovitijeg takmičara Stefana Papića, poznatog influensera koji se predstavlja kao Brat Pelin, koji je nastupao sa pesmom „Fräulein”, za koji je scenski nastup režirala Sonja Leštar, glumica i dramska pedagoškinja, ali i naša draga voditeljka noćnog programa „Nesanica sa glumcima” Radio NS. 

Ali, „žali srce moje, žaliće i tvoje”, reče prošle godine Maja Nikolić. Još prve večeri ispao je veliki favorit Eegor. Njegova pesma „Klaber“ dokaz je da se i uz krajiško ojkanje može dobro zabaviti. Ali to nije imao ko da shvati. Oni stariji gledaoci „Evrovizije” nisu mogli da shvate gde se izgubio tekst i melodija i da sve na ovom izboru liči na Tiktok zezalice. 

Grčki predstavnik na „Evroviziji” Akilas, koji je gostovao u revijalnom programu u finalu, ličio je na kloniranog Nućija, koji je bio član stručnog žirija i pokazao da ni „Evrovizija” nije kao što je nekad bila. Imamo muziku bez melodija, tekstove bez reči, šaputanje ili urlanje. Sve je koncentrisano na stajlinge i scenske nastupe. 

Jugoslaviju je na „Evroviziji” prva predstavljala naša Novosađanka Ljiljana Petrović sa pesmom „Neke davne zvezde” daleke 1961. godine. Od tada se „Evrovizija” mnogo promenila nagore. Ali, pobeda na „Evroviziji” ne mora ništa da znači u karijeri jednog čoveka. Podsetimo, Lepa Brena, Saša Popović i „Slatki greh” dva puta nisu uspeli da odu na „Evroviziju”, ni sa pesmom „Sitnije, Cile, sitnije” 1983. godine, koju su pevali na „Jugoviziji” u Novom Sadu, a ni 1986. sa pesmom „Miki, Mićo” u Prištini.

„Zvezde Granda” sa pesmom „Tamo daleko” iz 2006. godine nisu mogle ni da se primaknu tadašnjoj „Beoviziji”, a pevali su: Slavica Ćukteraš, Tanja Savić, Bane Mojićević, Darko Filipović, Stevan Anđelković, Nemanja Nikolić i Nevena Paripović. To je bio neostvareni san našeg Novosađanina Saše Popovića da osvoji „Evroviziju”. Kiksnuli su mnogi na „Evroviziji” - od Nine Badrić preko Masima Savića do Ramba Amadeusa. 

Šta je televizija koja drži do tradicije mogao je da shvati svako ko je gledao italijanski javni servis Rai i prenos festivala u San Remu. I tamo se jako drži do tradicije i standarda koji su postavljeni u televizijskom svetu. Ne jurca se moda po svaku cenu. 

Televizija je tradicija koja mora da se poštuje, a društvene mreže će da gore od svađa i storija sa festivala na kojem se birao naš predstavnik. Scena javnog servisa ne sme biti ni previše liberalna, ali ni previše konzervativna. Već godinama nemamo revijalni program za pamćenje, pa pored živih pevača, uvek neko drugi peva tuđe pesme. Zato je RTS tamo gde je, a „Dora” i HRT u krizi - jer ne puštaju Tončija Huljića da ode, a Rai je tamo gde je i bio. 

Ipak, televizija Blic imala je pravog reportera sa festivala u San Remu, Uroša Milovanovića, koji je u naš program uneo duh Italije sa divnim javljanjima i još luđom leptir mašnom. Tad se videlo koliko smo mi ostali tamo daleko od evrovizijskih standarda.

Aleksandar Filipović