окоТВоко: Тамо далеко од Евровизије

Ништа од „Југославије”, коју је певала Зејна и ништа од „Harem Girls” са Темуа. Највише Новосађана логистички је подржавало најдуховитијег такмичара Стефана Папића, познатог инфлуенсера који се представља као Брат Пелин, који је наступао са песмом „Fräulein”, за који је сценски наступ режирала Соња Лештар, глумица и драмска педагошкиња, али и наша драга водитељка ноћног програма „Несаница са глумцима” Радио НС. 

Али, „жали срце моје, жалиће и твоје”, рече прошле године Маја Николић. Још прве вечери испао је велики фаворит Еегор. Његова песма „Клабер“ доказ је да се и уз крајишко ојкање може добро забавити. Али то није имао ко да схвати. Они старији гледаоци „Евровизије” нису могли да схвате где се изгубио текст и мелодија и да све на овом избору личи на Тикток зезалице. 

Грчки представник на „Евровизији” Акилас, који је гостовао у ревијалном програму у финалу, личио је на клонираног Нућија, који је био члан стручног жирија и показао да ни „Евровизија” није као што је некад била. Имамо музику без мелодија, текстове без речи, шапутање или урлање. Све је концентрисано на стајлинге и сценске наступе. 

Југославију је на „Евровизији” прва представљала наша Новосађанка Љиљана Петровић са песмом „Неке давне звезде” далеке 1961. године. Од тада се „Евровизија” много променила нагоре. Али, победа на „Евровизији” не мора ништа да значи у каријери једног човека. Подсетимо, Лепа Брена, Саша Поповић и „Слатки грех” два пута нису успели да оду на „Евровизију”, ни са песмом „Ситније, Циле, ситније” 1983. године, коју су певали на „Југовизији” у Новом Саду, а ни 1986. са песмом „Мики, Мићо” у Приштини.

„Звезде Гранда” са песмом „Тамо далеко” из 2006. године нису могле ни да се примакну тадашњој „Беовизији”, а певали су: Славица Ћуктераш, Тања Савић, Бане Мојићевић, Дарко Филиповић, Стеван Анђелковић, Немања Николић и Невена Париповић. То је био неостварени сан нашег Новосађанина Саше Поповића да освоји „Евровизију”. Кикснули су многи на „Евровизији” - од Нине Бадрић преко Масима Савића до Рамба Амадеуса. 

Шта је телевизија која држи до традиције могао је да схвати свако ко је гледао италијански јавни сервис Rai и пренос фестивала у Сан Рему. И тамо се јако држи до традиције и стандарда који су постављени у телевизијском свету. Не јурца се мода по сваку цену. 

Телевизија је традиција која мора да се поштује, а друштвене мреже ће да горе од свађа и сторија са фестивала на којем се бирао наш представник. Сцена јавног сервиса не сме бити ни превише либерална, али ни превише конзервативна. Већ годинама немамо ревијални програм за памћење, па поред живих певача, увек неко други пева туђе песме. Зато је РТС тамо где је, а „Дора” и ХРТ у кризи - јер не пуштају Тончија Хуљића да оде, а Rai је тамо где је и био. 

Ипак, телевизија Блиц имала је правог репортера са фестивала у Сан Рему, Уроша Миловановића, који је у наш програм унео дух Италије са дивним јављањима и још луђом лептир машном. Тад се видело колико смо ми остали тамо далеко од евровизијских стандарда.

Александар Филиповић