(NE)ZABORAVLJENI: ŽIVKO KRSTONOŠIĆ I DR VLADIMIR VIŠKOVIĆ, NAJSTARIJI PRIJATELJI I NAVIJAČI VOŠE „Staru damu” skoro čitav vek nose u srcu i u duši
Fudbalski klub Vojvodina nedavno je, preciznije 6. marta, proslavio 112. rođendan.
Tog dana su se, u novosadskoj Temerinskoj ulici, baš kod broja 12, okupili svi oni kojima crvena i bela boja dresova, s plavom zvezdom na grudima, znače mnogo. Među njima, našli su se i dvojica starina, dr Vladimir Višković (95) i Živko Krstonošić (93), koji su gotovo čitave živote posvetili „staroj“ dami“ i koji je i danas, i pored poznih godina u koje su zagazii, vole s nesmanjenim žarom.
– Rođen sam 1930. godine u Novom Sadu – počeo je svoj deo priče dr Vlada.
–Moj otac bio je veliki vojvodinaš, koji je tu ljubav preneo i na mene. Išli smo zajedno da gledamo utakmice pre Drugog svetskog rata, a tokom okupacije pratili smo i susrete UAC– a, kluba koji je bio u gornjem delu tabele mađarske lige, a igrao susrete na našem stadionu, baš gde se on i danas nalazi. Po oslobođenju sam, takođe, bio redovan gledalac i navijač i ta emocija nije me napuštala, niti je popuštala.
U studentsko doba, dr Višković je otišao u Zagreb, gde se družio s igračima Dinama.
– Po završetku studija medicine, međutim, vratio sam se u rodni grad i pokušao da nađem posao. Tada je predsednik Bokserskog kluba Vojvodina bio dobro znani Aka Kovačević, kasnije i prvi čovek fudbalskog crveno– belog kolektiva, koji se obradovao mom dolasku, jer boskeri u to vreme nisu imali doktora. Bio je ambiciozan čovek i želeo je da Vojvodina postane prvak države, pa me je upitao: „Šta treba da uradimo, pa da uzemo titulu?“. Odgovorio sam mu da moramo da dovedemo petoricu državnih prvaka. Klub je tada imao potreban novac i Aka mi je da ovlašćenje da tu petorku dovedem, što sam i učinio. U muva kategoriji ubedio sam Šekija Kolarevića iz Rume, Arpaš je boksovao u bantamu, a Zdravko Kavčić stigao je iz zagrebačke Mladosti. Lukića iz Šapca lako sam zgrabio, dok je Mile Novaković, pravi razbijač, došao iz Apatina. Benedek iz Bečeja došao je političkim putem i u naredne dve godine, 1958. i 1959. godine, Vojvodina je bila ekipni prvak Jugoslavije.
Dug prema Tozi Veselinoviću
I na samoj proslavi 112. rođendana, ali i prilikom našeg razgovora s njim, dr Vladimir Višković insistirao je na jednoj, za njega, veoma bitnoj stvari. „Novi Sad i FK Vojvodina imaju obavezu prema Todoru – Tozi Veselinoviću, kao fudbalskom velikanu i značajnom Novosađaninu, da mu daruju jednu gradsku ulicu, koja će nositi njegovo ime”. obrazložio je dr Višković. „Toza je veliko ime u istoriji ovdašnjeg sporta, pronosio je slavu imena kluba, grada i naše države, ma kako da se ona u datom trenutku zvala i to je, po meni, najmanje čime možemo da mu se odužimo. I to, molim vas, ne ulicom negde na periferiji grada, već u centru, ili barem u njegovoj blizini”. U to vreme, dr Višković se, kako sam kaže, družio često s a svojim vršnjakom, legendarnim Vujadinom Boškovom, koji mu je predložio jednog dana da pređe u fudbalski klub.
– Aka Kovačević, koji je u međuvremenu postao predsednik FK Vojvodina, složio se s predlogom, rekavši da mogu, osim u mojoj struci, klubu da pomognem i po nekim drugim pitanjima. Boškov je to prihvatio i postao sam najpre drugi doktor, dok iz kluba nije otišao dr Marko Popović, kada sam preuzeo medicinsku službu. Gotovo svakog dana odlazio sam kod Vujketa kući, u ulici Vase Stajića, pa se sećam da mi je jednom, čitajući novine, rekao: „Ovog Bobu Trivića neće Srem da mi da, a odličan je igrač. Ne mogu ni ja da stignem do njega i da mu kažem da se Vojvodina za njega interesuje“. Rekao sam mu da se ne nervira i da ja idem po njega. S jednim mojim drugarom koji je živeo u Torontu, otišao sam u Mačvansku Mitrovicu, gde je Trivić živeo. Zahvaljujući malom lukavstvu, odnosno činjenici da smo taj moj drug i ja pričali na engleskom, odnosno da su ljudi s kojima smo stupili u kontakt, verovali da smo stranci, saznali smo Bobinu adresu. Elem, stigli smo do Trivića, kojem sam predočio da Vojvodina pravi šampionski tim i da me je kod njega poslao Boškov. Odgovorio mi je da ne može da pređe, jer je Srem već gotovo skupio novac koji je on tražio, ali sam ga ubedio da će kroz Vojvodinu da stigne i do reprezentacije Jugoslavije, a još kasnije i da ode u inostrastvo.
U FK Vojvodina dr Vlada je radio od 1962. do 1966., bio je deo ekipe koja je osvojila prvu šampionsku titulu, a onda je promenio specijalnost u medicini i, umesto hirurga, postao je ginekolog.
– Po odlasku s mesta doktora tima, oformili smo u klubu komisiju, u kojoj smo bili ortoped, fizioterapeut, zubar, lekar opšte prakse i ja. Ostao sam u Vojvodini do današnjih dana, dakle više od 70 godina, samo što sam sada najstariji član Sekcije veterana. To je lep osećaj, ali, ipak, stalno razmišljam o tome da mi je kraj života blizu. Nešto se mislim: izeš ga, žao me je da odem, a još mi je tako lepo da živim... Ali, u meni žive prelepe uspomene na veliki klub, u čijem životu, evo, i sada učestvujem i pamtim mnoge velike utakmice, koje su odavno ušle u antologiju ovdašnjeg fudbala, poput one sa Seltikom, u Kupu šampiona.
Ko zna ko su ti...
U ubeđivanju Dobrivoja Trivića da pređe u Vošu, problem je pravila i njegova supruga. „Trivić je otišao da se konsultuje sa ženom, koja mu je tom prilikom rekla: „Ko zna ko su ta dvojica, da te još ne ubiju”, izviru sećanja iz dr Viškovića. „Legitimisali smo se, a onda sam ja ušao da razgovaram s Bobinom suprugom. Pitao sam je da li želi život u seoskoj prašini, ili da dođe u lep stan, u još lepšem gradu i da posle ona i njen muž odu u inistranstvo. ’Prelomio’ sam je i dala je saglasnost da kreneno u Novi Sad, ponavljajući: ’O, Bože, Bože, šta nam se ovo dešava...’. Tada nas je Trivić upozorio na to da su ljudi iz Srema rekli policiji da ga odmah vadi iz kola, ukoliko ga u njima vidi s nepoznatim ljudima. Rešili smo to tako što je seo na zadnje sedište u kolima, a ja sam ga prekrio ćebetom. Sve do dolaska na Venac, putovao je tako i tek onda sam ga otkrio. Vujke ga je smestio u hotel „Čortanovci“, gde su ga pazili ljudi iz kluba. Sutradan je organizovana konferencija za novinare, na kojoj je Boškov zamolio „sedmu silu“ da napiše da je Trivić u Nišu. Kada su to čuli, ljudi iz Srema došli su s ispisnicom i rekli da Trivić, ako već neće da ostane u Sremskoj Mitrovici, može da ide samo u – Vojvodinu”.
Na kraju, zamolili smo dr Vladu da nam obajsni šta je za njega Fudbalski klub Vojvodina.
– Klub doživljavam kao nekog najrođenijeg i deo svoje porodice. Em sam ovde rođen, em sam uvek bio uz klub i družio se s igračima, a s mnogima sam se od njih i sprijateljio. S Vujketom sam bio vršnjak, s Tozom Veselinovićem sam išao u istu osnovnu školu na Podbari i igrao fudbal s krpenjačom, a odlazio sam kod njih i u goste, kada su igrali van granica Jugoslavije – dodao je dr Vladiir Višković, provereno najstariji prijatelj i navijač FK Vojvodina.
Drugi junak ove naše priče je Živko Krstonošić, čovek koji je rođen u Sremu, u selu Voganj kod Rume Zanimljivo, on i dr Višković, iako su delili strast prema novosadskom klubu, upoznali su se tek u Sekciji veterana, kojoj danas pripadaju i na čije sastanke gotovo redovno dolaze.
– Pravi sam rođeni Sremac – uz osmeh, objašnjava Živko.
– Rođen sam 1932. godine, a u Novi Sad sam došao 1947, na zanat, kada se moja sestra od strica Vana udala za čuvenog fudbalera Vojvodine Žareta Nikolića. Usput, na njihovoj svadbi kumovi su bili Vujadin Boškov i mali Krle... U mom rodnom selu svi su tada navijali za Crvenu zvezdu ili Partizan, a prvu emociju prema Voši osetio sam kada sam se preselio u Bačku. Počeo sam da idem da gledam treninge na pomoćnom igralištu, u vreme kada su crveno– beli dres nosili Milovanov, Đurica Mali i drugi ondašnji asovi. Ipak, imao sam tada 17 godina, redovno sam subotom išao za Voganj, da branim za ekipu moje Sloge.
Nije loše golmanski „posao“ išao čika Živku, pa mu je, seća se, jednom prilikom Boškov predložio da dođe u Vojvodinu i uključi se u rad s njenim igračima.
– Ipak, nikada nisam zvanično trenirao u klubu koji sam posle toliko zavoleo. Međutim, aktivirao sam se u nekim drugim uogama, pa sam, 1976. godine, bio zvanični predstavnik kluba na turniru pionira u Boru. Uvek sam bio pažljiv prema onome što sam radio, pa sam, za sve ove godine, sakupio jako preciznu u obimnu dokumentaciju, naročito kada su mlađe kategorije novosadskog kluba u pitaju. Od malena, od nekih pet godina, zaljubljen sam u fudbal, pa sam uspeo da prikupim čak 57 monografija različitih klubova, pored Vojvodine, od Hajduka, do Milana.
Krstonošić je više od 50 godina bio član, ili je pomagao u radu mlađim selekcijama „stare dame“.
– Samo jednom sam bio s prvim timom kao vođa puta, u vreme kada je trener bio Ljupko Petrović, na prijateljskoj utakmici koju je on igrao s Proleterom u Zrenjaninu. Svo ostalo vreme bio sam u Omladinskoj komisiji kluba i to više od pola veka. Tome sam bio posvećen i to me je ispunjavalo, pa i danas u vlastitoj evidenciji imam imena igrača, svih trenera, lekara i ostalih koji su pomagali da se klub razvija i raste.
„Vojvodina je za mene - sve”
Zamolili smo i Živka Krstonošića da pokuša da nam objasni šta za njega FK Vojvodina znači. „ Vojvodina i moj Voganj su za mene – sve – bez dileme je glasiuo odgovor. – Ta dva kluba i mesta volim najviše na svetu, tako je uvek bilo, tako će i da ostane dok sam živ. Od dr Vlade i mene nema starijih hroničara i navijača Vojvodine i na to sam, na neki poseban način, veoma ponosan. Uz to, najstariji sam muškarac u Vognju, a jedino starija od mene je jedna moja rođaka. U mojoj ljubavi prema klubu nema nikakvog foliranja, mada sada, zbog godina, ne mogu više da putujem s ekipom na utakmice”.
Na pitanje da li postoji neka utakmica prvog tima Vojvodije koju posebno pamti, Krstonošić je odgovorio:
– U to vreme lepljeni su plakati na ulicama, na onim stubovima, kojima su najavljivani susreti. Ne znam, zaista, o kojoj je godini ovde reč, bio je negde kraj pedesetih, ali se sećam da je na plakatu stajalo da Vojvodina u neku nedelju igra s Veležom. Uglavnom, te noći pao je jako veliki sneg i radio je javio da se prijave gledaoci koji će da počiste teren na stadionu, kako bi susret mogao da se odigra. Učestvovao sam u toj akciji... Brkljačić je tada branio za Mostarce, a Mujić bio njihov najbolji igrač, ali smo, svejedno, mislili da ćemo da ih nabijemo. Iako nikada u svom gradu nisu igrali po snegu, međutim, veležovci su nas pobedili. Kako je zet Žare bio kapiten Vošinog tima, često sam putovao i na gostovanja, ali su mi najdraže uspomene iz sezone 1965/1966, kada je Vojvodina osvojila prvu titulu šampiona. Posebno mi je draga pobeda nad Crvenom zvezdom u Beogradu, kada je sjajan bio Silvester Takač. Naravno, bio sam na stadionu i na onoj čuvenoj utakmici sa Seltikom, koju smo dobili a 1:0, ali smo posle, u revanšu, poraženi s 2:0. Sve to pamtim kao da je juče bilo...
Podrška Vojvodini tada je bila neverovatna, neretko se na „Karađorđu“ okupljalo i po 30.000 gledalaca, jer je bilo dozvoljeno i stajanje na tribinama.
– Najveći i najžešći navijači Vojvodine, pričali su mi to Nikolić i ostali igrači, bili oni s Telepa. Novi Sad je tada imao nekih nešto više od 70.000 stanovnika, a u Subotici, recimo, živelo je 100 hiljada ljudi, a naš stadion neretko je bio ispunjen...
Ipak, pamti čika Živko i jedan susret omladinaca, zbog kojeg ga, kako priznaje, i danas boli srce.
– U to vreme Srbija i Crna Gora bile su jedna država, a mi smo u finalu omladinskog Kupa igrali s ekipom Budućnosti. Otišli smo u Podgoricu prvi put avionom, a ja sam bio predstavnik kluba i vođa puta. Pobedili smo tada glat s 4:1, a bila je to generacija Gojka Kačara i ostalih kasnije afirmisanih fudbalera. Pred revanš u Novom Sadu, klub je organizovao večeru u Studentskom domu, slavljeničku muziku, proslavu, a znate šta se desilo? Izgubili smo s 4:0! Uveče su svi pobegli, što od besa, što od sramote, pa sam jedino ja ostao iz kluzba do tri sata ujutro – dodao je Živko Krstonošić.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.