(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЖИВКО КРСТОНОШИЋ И ДР ВЛАДИМИР ВИШКОВИЋ, НАЈСТАРИЈИ ПРИЈАТЕЉИ И НАВИЈАЧИ ВОШЕ „Стару даму” скоро читав век носе у срцу и у души
Фудбалски клуб Војводина недавно је, прецизније 6. марта, прославио 112. рођендан.
Тог дана су се, у новосадској Темеринској улици, баш код броја 12, окупили сви они којима црвена и бела боја дресова, с плавом звездом на грудима, значе много. Међу њима, нашли су се и двојица старина, др Владимир Вишковић (95) и Живко Крстоношић (93), који су готово читаве животе посветили „старој“ дами“ и који је и данас, и поред позних година у које су загазии, воле с несмањеним жаром.
– Рођен сам 1930. године у Новом Саду – почео је свој део приче др Влада.
–Мој отац био је велики војводинаш, који је ту љубав пренео и на мене. Ишли смо заједно да гледамо утакмице пре Другог светског рата, а током окупације пратили смо и сусрете УАЦ– а, клуба који је био у горњем делу табеле мађарске лиге, а играо сусрете на нашем стадиону, баш где се он и данас налази. По ослобођењу сам, такође, био редован гледалац и навијач и та емоција није ме напуштала, нити је попуштала.
У студентско доба, др Вишковић је отишао у Загреб, где се дружио с играчима Динама.
– По завршетку студија медицине, међутим, вратио сам се у родни град и покушао да нађем посао. Тада је председник Боксерског клуба Војводина био добро знани Ака Ковачевић, касније и први човек фудбалског црвено– белог колектива, који се обрадовао мом доласку, јер боскери у то време нису имали доктора. Био је амбициозан човек и желео је да Војводина постане првак државе, па ме је упитао: „Шта треба да урадимо, па да уземо титулу?“. Одговорио сам му да морамо да доведемо петорицу државних првака. Клуб је тада имао потребан новац и Ака ми је да овлашћење да ту петорку доведем, што сам и учинио. У мува категорији убедио сам Шекија Коларевића из Руме, Арпаш је боксовао у бантаму, а Здравко Кавчић стигао је из загребачке Младости. Лукића из Шапца лако сам зграбио, док је Миле Новаковић, прави разбијач, дошао из Апатина. Бенедек из Бечеја дошао је политичким путем и у наредне две године, 1958. и 1959. године, Војводина је била екипни првак Југославије.
Дуг према Този Веселиновићу
И на самој прослави 112. рођендана, али и приликом нашег разговора с њим, др Владимир Вишковић инсистирао је на једној, за њега, веома битној ствари. „Нови Сад и ФК Војводина имају обавезу према Тодору – Този Веселиновићу, као фудбалском великану и значајном Новосађанину, да му дарују једну градску улицу, која ће носити његово име”. образложио је др Вишковић. „Тоза је велико име у историји овдашњег спорта, проносио је славу имена клуба, града и наше државе, ма како да се она у датом тренутку звала и то је, по мени, најмање чиме можемо да му се одужимо. И то, молим вас, не улицом негде на периферији града, већ у центру, или барем у његовој близини”. У то време, др Вишковић се, како сам каже, дружио често с а својим вршњаком, легендарним Вујадином Бошковом, који му је предложио једног дана да пређе у фудбалски клуб.
– Ака Ковачевић, који је у међувремену постао председник ФК Војводина, сложио се с предлогом, рекавши да могу, осим у мојој струци, клубу да помогнем и по неким другим питањима. Бошков је то прихватио и постао сам најпре други доктор, док из клуба није отишао др Марко Поповић, када сам преузео медицинску службу. Готово сваког дана одлазио сам код Вујкета кући, у улици Васе Стајића, па се сећам да ми је једном, читајући новине, рекао: „Овог Бобу Тривића неће Срем да ми да, а одличан је играч. Не могу ни ја да стигнем до њега и да му кажем да се Војводина за њега интересује“. Рекао сам му да се не нервира и да ја идем по њега. С једним мојим другаром који је живео у Торонту, отишао сам у Мачванску Митровицу, где је Тривић живео. Захваљујући малом лукавству, односно чињеници да смо тај мој друг и ја причали на енглеском, односно да су људи с којима смо ступили у контакт, веровали да смо странци, сазнали смо Бобину адресу. Елем, стигли смо до Тривића, којем сам предочио да Војводина прави шампионски тим и да ме је код њега послао Бошков. Одговорио ми је да не може да пређе, јер је Срем већ готово скупио новац који је он тражио, али сам га убедио да ће кроз Војводину да стигне и до репрезентације Југославије, а још касније и да оде у иностраство.
У ФК Војводина др Влада је радио од 1962. до 1966., био је део екипе која је освојила прву шампионску титулу, а онда је променио специјалност у медицини и, уместо хирурга, постао је гинеколог.
– По одласку с места доктора тима, оформили смо у клубу комисију, у којој смо били ортопед, физиотерапеут, зубар, лекар опште праксе и ја. Остао сам у Војводини до данашњих дана, дакле више од 70 година, само што сам сада најстарији члан Секције ветерана. То је леп осећај, али, ипак, стално размишљам о томе да ми је крај живота близу. Нешто се мислим: изеш га, жао ме је да одем, а још ми је тако лепо да живим... Али, у мени живе прелепе успомене на велики клуб, у чијем животу, ево, и сада учествујем и памтим многе велике утакмице, које су одавно ушле у антологију овдашњег фудбала, попут оне са Селтиком, у Купу шампиона.
Ко зна ко су ти...
У убеђивању Добривоја Тривића да пређе у Вошу, проблем је правила и његова супруга. „Тривић је отишао да се консултује са женом, која му је том приликом рекла: „Ко зна ко су та двојица, да те још не убију”, извиру сећања из др Вишковића. „Легитимисали смо се, а онда сам ја ушао да разговарам с Бобином супругом. Питао сам је да ли жели живот у сеоској прашини, или да дође у леп стан, у још лепшем граду и да после она и њен муж оду у инистранство. ’Преломио’ сам је и дала је сагласност да кренено у Нови Сад, понављајући: ’О, Боже, Боже, шта нам се ово дешава...’. Тада нас је Тривић упозорио на то да су људи из Срема рекли полицији да га одмах вади из кола, уколико га у њима види с непознатим људима. Решили смо то тако што је сео на задње седиште у колима, а ја сам га прекрио ћебетом. Све до доласка на Венац, путовао је тако и тек онда сам га открио. Вујке га је сместио у хотел „Чортановци“, где су га пазили људи из клуба. Сутрадан је организована конференција за новинаре, на којој је Бошков замолио „седму силу“ да напише да је Тривић у Нишу. Када су то чули, људи из Срема дошли су с исписницом и рекли да Тривић, ако већ неће да остане у Сремској Митровици, може да иде само у – Војводину”.
На крају, замолили смо др Владу да нам обајсни шта је за њега Фудбалски клуб Војводина.
– Клуб доживљавам као неког најрођенијег и део своје породице. Ем сам овде рођен, ем сам увек био уз клуб и дружио се с играчима, а с многима сам се од њих и спријатељио. С Вујкетом сам био вршњак, с Тозом Веселиновићем сам ишао у исту основну школу на Подбари и играо фудбал с крпењачом, а одлазио сам код њих и у госте, када су играли ван граница Југославије – додао је др Владиир Вишковић, проверено најстарији пријатељ и навијач ФК Војводина.
Други јунак ове наше приче је Живко Крстоношић, човек који је рођен у Срему, у селу Вогањ код Руме Занимљиво, он и др Вишковић, иако су делили страст према новосадском клубу, упознали су се тек у Секцији ветерана, којој данас припадају и на чије састанке готово редовно долазе.
– Прави сам рођени Сремац – уз осмех, објашњава Живко.
– Рођен сам 1932. године, а у Нови Сад сам дошао 1947, на занат, када се моја сестра од стрица Вана удала за чувеног фудбалера Војводине Жарета Николића. Успут, на њиховој свадби кумови су били Вујадин Бошков и мали Крле... У мом родном селу сви су тада навијали за Црвену звезду или Партизан, а прву емоцију према Воши осетио сам када сам се преселио у Бачку. Почео сам да идем да гледам тренинге на помоћном игралишту, у време када су црвено– бели дрес носили Милованов, Ђурица Мали и други ондашњи асови. Ипак, имао сам тада 17 година, редовно сам суботом ишао за Вогањ, да браним за екипу моје Слоге.
Није лоше голмански „посао“ ишао чика Живку, па му је, сећа се, једном приликом Бошков предложио да дође у Војводину и укључи се у рад с њеним играчима.
– Ипак, никада нисам званично тренирао у клубу који сам после толико заволео. Међутим, активирао сам се у неким другим уогама, па сам, 1976. године, био званични представник клуба на турниру пионира у Бору. Увек сам био пажљив према ономе што сам радио, па сам, за све ове године, сакупио јако прецизну у обимну документацију, нарочито када су млађе категорије новосадског клуба у питају. Од малена, од неких пет година, заљубљен сам у фудбал, па сам успео да прикупим чак 57 монографија различитих клубова, поред Војводине, од Хајдука, до Милана.
Крстоношић је више од 50 година био члан, или је помагао у раду млађим селекцијама „старе даме“.
– Само једном сам био с првим тимом као вођа пута, у време када је тренер био Љупко Петровић, на пријатељској утакмици коју је он играо с Пролетером у Зрењанину. Сво остало време био сам у Омладинској комисији клуба и то више од пола века. Томе сам био посвећен и то ме је испуњавало, па и данас у властитој евиденцији имам имена играча, свих тренера, лекара и осталих који су помагали да се клуб развија и расте.
„Војводина је за мене - све”
Замолили смо и Живка Крстоношића да покуша да нам објасни шта за њега ФК Војводина значи. „ Војводина и мој Вогањ су за мене – све – без дилеме је гласиуо одговор. – Та два клуба и места волим највише на свету, тако је увек било, тако ће и да остане док сам жив. Од др Владе и мене нема старијих хроничара и навијача Војводине и на то сам, на неки посебан начин, веома поносан. Уз то, најстарији сам мушкарац у Вогњу, а једино старија од мене је једна моја рођака. У мојој љубави према клубу нема никаквог фолирања, мада сада, због година, не могу више да путујем с екипом на утакмице”.
На питање да ли постоји нека утакмица првог тима Војводије коју посебно памти, Крстоношић је одговорио:
– У то време лепљени су плакати на улицама, на оним стубовима, којима су најављивани сусрети. Не знам, заиста, о којој је години овде реч, био је негде крај педесетих, али се сећам да је на плакату стајало да Војводина у неку недељу игра с Вележом. Углавном, те ноћи пао је јако велики снег и радио је јавио да се пријаве гледаоци који ће да почисте терен на стадиону, како би сусрет могао да се одигра. Учествовао сам у тој акцији... Бркљачић је тада бранио за Мостарце, а Мујић био њихов најбољи играч, али смо, свеједно, мислили да ћемо да их набијемо. Иако никада у свом граду нису играли по снегу, међутим, вележовци су нас победили. Како је зет Жаре био капитен Вошиног тима, често сам путовао и на гостовања, али су ми најдраже успомене из сезоне 1965/1966, када је Војводина освојила прву титулу шампиона. Посебно ми је драга победа над Црвеном звездом у Београду, када је сјајан био Силвестер Такач. Наравно, био сам на стадиону и на оној чувеној утакмици са Селтиком, коју смо добили а 1:0, али смо после, у реваншу, поражени с 2:0. Све то памтим као да је јуче било...
Подршка Војводини тада је била невероватна, неретко се на „Карађорђу“ окупљало и по 30.000 гледалаца, јер је било дозвољено и стајање на трибинама.
– Највећи и најжешћи навијачи Војводине, причали су ми то Николић и остали играчи, били они с Телепа. Нови Сад је тада имао неких нешто више од 70.000 становника, а у Суботици, рецимо, живело је 100 хиљада људи, а наш стадион неретко је био испуњен...
Ипак, памти чика Живко и један сусрет омладинаца, због којег га, како признаје, и данас боли срце.
– У то време Србија и Црна Гора биле су једна држава, а ми смо у финалу омладинског Купа играли с екипом Будућности. Отишли смо у Подгорицу први пут авионом, а ја сам био представник клуба и вођа пута. Победили смо тада глат с 4:1, а била је то генерација Гојка Качара и осталих касније афирмисаних фудбалера. Пред реванш у Новом Саду, клуб је организовао вечеру у Студентском дому, слављеничку музику, прославу, а знате шта се десило? Изгубили смо с 4:0! Увече су сви побегли, што од беса, што од срамоте, па сам једино ја остао из клузба до три сата ујутро – додао је Живко Крстоношић.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.