(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МИОДРАГ ЛОПИЧИЋ, НЕКАДАШЊИ КОШАРКАШ, КАСНИЈЕ И СПОРТСКИ ДИРЕКТОР ВОЈВОДИНЕ Љубав која је постала живот

Ипак, Мијо, како га сви познавали и ословљавали, оставио је дубок траг у новосадској кошарци, као играч Војводине, чије боје је бранио у највећем делу каријере.

Рођен је на Бадњи дан, 6. јануара 1961. године у Ловћенцу, месту у којем је и почео да гради властиту кошаркашку причу.

– Потичем из грађанске породице, у којој су мајка Даринка и отац Бранко били службеници – почео је своју причу Мијо. – Брат Владимир и ја смо имали лепо детињство, а у то време Ловћенац је био прилично насељено село, са око 5.000 становника, па је у њему било и много деце. Локално становништво углавном су чинили колонисти из Црне Горе, па су моји преци, са очеве стране, корене вукли са Цеклина, односно са Ораха, са мајчине стране. Реч је о местима смештеним у брдима, на путу Подгорица – Цетиње.

Потом је уследио део приче о Миодраговом детињству.

– Основну школу „Борис Кидрич“, која је тада носила то име, завршио сам у Ловћенцу и другови и ја нон– стоп смо играли фудбал. У осмој години сам се уписао у пионире ФК „Његош“ и чак сам три сезоне потом тренирао и бавио се тим спортом. Међутим, тада се у селу појавила кошарка и намах сам се заљубио у њу, можда и због тога што сам био виши од вршњака. Отишао сам на прво пријављивање у локални клуб, на којем је било баш пуно деце. Људи који су били задужени за селекцију, нису имали ни мало лак посао да одреде ко може да настави с тренинзима и тренер Мирко Поповић, сећам се, рекао је тада да ми млађи не долазимо више да вежбамо. Упркос томе, поново сам се појавио на тренингу и тада ми је предочено да сам превише млад, а они су тражили дечаке од одређеног годишта. Ни то ме није поколебало, наставио сам да се појављујем и тако сам и (п)остао кошаркаш. 

Тих година основан је и кошаркашки клуб у Ловћенцу, у којем је Лопичић наставио да се развија и усавршава вештину у том спорту.

– Наравно, било је у клубу и много старијих момака од мене, који сам имао само 15 година, али сам, свеједно, успео да се изборим за место међу 12 првотимаца КК „Његош“. У бившој Југославији играли смо у Војвођанској лиги, трећем рангу такмичења, а кошарка у некадашњој земљи просто је бујала. Почела је њена прича у тој фази великог напретка, освајањем титуле светског првака наше репрезентације, на првенству планете које 1970. године одржано у Љубљани. То је још за један корак повећало моју љубав према том спорту, па сам, иако сам био веома млад, изборио место чак и у петорци „Његоша“. И не само то: у неколико утакмица постигао сам преко 30 , а у сусрету против Ковина, ривалу сам убацио читава 52 поена. Играо сам на позицији крила и сећам се да је у тадашњем листу „Спорт“ изашао текст с насловом „Лопичић као Далипагић“. Годи- нама после тога, имао сам прилику да седим и разговарам с легендарним Прајом и у томе сам уживао. Поред „летећег Мостраца“, уживао сам да гледам и Дуција Симоновића, Делибашића, Драгана Кића- новића, Моку Славнића и читаву ту плеја-ду великих мајстора. Чак сам и бежао с часова како бих гледао неке утакмице, а испоставило се, ето, да је кошарка постала неизоставни и важан део мог живота.

Добре игре и велики таленат нашег саговорника, нису могли да прођу неопажено у стручној кошаркашкој јавности, па се појавило интересовање великих, прволигашких клубова за њега.

– Имао сам 16 година, када је код мојих родитеља у посету дошао Мирослав Прелевић, отац каснијег аса Црвене звезде Бранислава, који је желео да ме поведе међу београдске црвено– беле. Био сам тада у школи и стигао ми је позив да брзо дођем кући, кад оно... Прихватио сам, наравно, тај позив и после био с јуниорима београдског клуба на припремама у Књажевцу.После нас, припреме су тамо имали и Звездини првотимци, а њихов тренер био је Братислав Ђорђевић и идеја је била да останем и наставим да радим и са старијима. Ја сам, опет, једва чекао да се вратим, био ми је то први пут дqа сам отишао на дуже из Ловћнца, и измислио сам неки разлог због којег морам да идем кући. Када сам тамо стигао, дочекали су ме тренер Партизана Ранко Жеравица и његов тадашњи помоћник Душан Ивковић, који су ме повели у Бачку Тополу, где су правили одређену селекцију. Отишао сам и с њима и, данас када се свега присетим, било је доста интересовања великих клубова за мене. Све то ми је јако пријало, тим пре што сам тада био „звездаш“, али је проблем био тај што се онда појавило оно Шуварово усмерено образовање. Када су мом оцу људи из Звезде, која је дефинитивно желела да пређем у њене редове, рекли да ћу да упишем средњу графичку школу, он је ту преломио и рекао ми: „Нећеш ти нигде“.

У тој некој, како сам Лопичић каже, „међуфази“, појавили су се и људи из новосадске Војводине.

– Родитељи ми никако нису бранили да се бавим спортом, већ су ми, чак, били велика подршка. Елем, из Новог Сада су, 1978. године, стигли Бранислав Бата Прванов и Светозар Ћента Ћелап, који су казали да неће бити никакав проблем да наставим школовање, касније и да студирам оно што сам будем желео. Интересатан је податак да је од 15 тадашњих кошаркаша Војводине, чак нас 10 студирало. Не знам да ли су сви они стигли и до диплома, али знам да је већина завршила барем више школе. Лично, иако сам студирао нешто дуже због каријере, постао сам дипломирани правник. Била је то мајчина и очева жеља и, када сам добио диплому, упаковао сам је, ставио и машницу приде и то им однео. 

Није Миодраг тренирао с јуниорима новосадског тима, већ је, иако је тада имао тек 17 година, био придружен првом тиму, који је у то време наступао у Првој Б лиги југословенске кошарке.

– Тренер Војводине био је Силвестер Тот – Вистика, а после њега на тој позицији мењали су се Бата Ђорђевић, Ференц Гал, Драган Кецојевић, Лазар Лечић и да не ређам даље. Сваки од њих оставио је иза себе властити печат, а чак је и Ранко Жеравица био саветник у клубу, када је Кецојевић предводио сениоску екипу. Посебно памтим Луку Станчића, за време којег је била организована утакмица у Србобрану, између јуниорске селекције Покрајине и њихових вршњака из КК Војводина, у којој сам за полувреме постигао 29 поена. Био сам превише поносан да нешто прећутим, па ми је, током паузе тренер Ласло Хајнал рекао нешто што нисам могао да отрпим. Одговорио сам му и није ме више пуштао у игру, чиме сам остао и без дреса, односно статуса јуниорког репрезентативца наше земље. Тада сам решио да више не желим да играм кошарку, напустио сам Војводину, али су ме људи из клуба, заједно са Станчићем који је прузео вођење наше екипе, убедили да одустанем од те одлуке и вратио сам се на терен.

Не крије Мијо да се радо сећа тих дана, иако су Новосађани били далеко од највеће југословенске сцене.

– Играли су тада за Војводину Бранимир Чаура Петрић, Никола Лазић, Ивица Мавренски, браћа Грмуша, Атила Пап,  Драгољуб Криваћевић, Канбан, Веса Џонлез, покојни Бата Штеванчев, као и Срба Станковић, био сам ту и ја и радо памтим те дане и анегдоте које смо имали. Практично смо заједно одрастали и кошаркашки стасавали и имали смо, генерално, јако добар тим. Међутим, недостајали су нам организација и један или двојица играча, како бисмо постали стандардни прволигаши. Е, тада је дошао у Нови Сад најбољи тренер који је могао – Душан Дуда Ивковић, а од играча ангажовани су Сабахудин Билаловић, Слободан Николић и Ивица Обад. Тиме смо добили оно што нам је недостало, Дуда је све то повезао, а ја сам схватио да мало тога знам о врхунској кошарци, иако сам уз њу живео већ пуних десетак година. Поставио је све ствари на своје место, омогућио да сваки играч који то завређује, буде уважаван и добије пажњу и улогу у тиму. Уследио је диван период, у којем смо најпре ушли у елитни ранг, а онда били и запажени у њему, и заиграли и у Европи, као и у АБА регионалној лиги.

Неки од најлепших дана новосадске мушке клупске кошарке трајали су до раних 90 година прошлог века, а онда је, како то већ бива у овој средини, читава прича почела да се разводњава, а резултати да буду слабији.

– Негде 1993. размишљао сам о томе да престанем с активним играњем, да би ми се у августу месецу јавили људи из мађарског Капошвара, који су имали жељу да ме доведу. Иако сам им рекао да током претходна три месеца уопште исам тренирао, то их није поколебало. Казали су да не стрепе и да ћу да уђем у форму, а ишло им је у прилог и то што је то било време када су код нас били редови за бензин, којекакве санкције и несташице. Одиграо сам наредну сезону и поново одлучио да прекинем каријеру, када ме је у Новом Саду видео како трчим тренер Горан Миљковић Финац, који ми је предложио да дођем и тренирам мало с екипом, а после и да јој помогнем на терену. До 1996. године сам био активан, а тада сам био именован за спортског директора клуба, који су водили покојни Веселин Митровић, Миша Дамјановић и Слободан Живкуцин. Желели смо да поново вратимо Војводину тамо где јој је и било место, али су се поново рефлектовали проблеми с организацијом, и односом града, који никако није успевао да пронађе финансијска средства за све то.

Тако је било све до 2000. године, када је дошло до фузије Војводине и Беобанке, а НИС прузео вођење новосадског клуба.

– Тада су почела да пристужу озбиљна средства, могло је све да се планира и у да у клуб долазе веома добри кошаркаши. Играла се озбиљна кошарка На моју жалост, баш тада сам престао да обављам посао спортског директора, а појавила се понуда клуба Мобтел 063 из Београда, који више не постоји, па сам од 2001. исти посао обављао у тој средини. Тамо сам провео две године, а онда је директор компаније Србијагас постао Милош Томић, који је, уједно, био и председник КК Војводина, уз помоћ генералног директора Зорана Јовчића. Поразговарали су са мном и вратио сам се у новосадски клуб, којем је уследио, по мени, најбољи период у историји, када су финансијска ситуација, организација, али и резултати, били на врхунском нивоу. Чак смо, 2005., контактирани да наша екипа оде на Универзијаду у Измир и представља Србију на том великом такмичењу. Под вођством тренера Велимира Гашића, Војводина је освојила бронзану медаљу, а мени је било право задовољство да радим у клубу. 

Новосађани су у сезони која је уследила висок ниво игре приказивали и у регионалној лиги.

– Имали смо одличан тим, предвођен Феликсом Којадиновићем, Марком Шћекићем, Вањом Плиснићем, Дарком Дозетом, као и млађим играчима попут Миленка Тепића, Владимира Голубовића и Страхиње Милошевића. Гашић је изврно уиграо екипу, летели смо по терену и били откровење Јадранске лиге, у којој смо, примера ради, победили Цибону у Загребу с 15 поена разлике, па Олимп’ију у Љубљани... После сусрета с „цибосима“, тренер Загрепчана Аца Петровић на телевизији је признао да Цибона никада није доживале такав неуспех на домаћем терену, попут тог у којем је Војводина „очистила“ некадашњег шампиона Европе. Изборили смо и учешће на Фајнал– ејт турниру у Сарајеву, на којем смо од ФМП Железника изгубили с пола коша, а та екипа је касније освојила победнички пехар. Сећам се да су у то време Богдан Боша Тањевић и Светислав Кари Пешић често долазили на наше утакмице, јер су, по њиховим речима, уживали да гледају добру кошарку коју смо демонстрирали. Све то, одразли се и на повећање интересовања новосадске јавности за наше утакмице, па смо имали гледаност од око 4.000 навијача по сусрету, а неретко велика сала Спенса била је испуњена готово до последњег места.

Лопичић је на функцији спортског директора био до 2006. године.

– Тада смо се дефинитивно клуб и ја разишли, нисам се слагао с руководством и концепцијом рада, па више нисам био у кошарци, све до данашњег дана. Неко време био сам без посла, а онда се запослио у Националној служби за запошљавање, у којој сам дочекао и то да одем у пензију, у којој сам од јануара 2026. године –  завршио је Миодраг Мијо Лопичић.

Александар Предојевић