(NE)ZABORAVLJENI: MIODRAG LOPIČIĆ, NEKADAŠNJI KOŠARKAŠ, KASNIJE I SPORTSKI DIREKTOR VOJVODINE Ljubav koja je postala život

Ipak, Mijo, kako ga svi poznavali i oslovljavali, ostavio je dubok trag u novosadskoj košarci, kao igrač Vojvodine, čije boje je branio u najvećem delu karijere.

Rođen je na Badnji dan, 6. januara 1961. godine u Lovćencu, mestu u kojem je i počeo da gradi vlastitu košarkašku priču.

– Potičem iz građanske porodice, u kojoj su majka Darinka i otac Branko bili službenici – počeo je svoju priču Mijo. – Brat Vladimir i ja smo imali lepo detinjstvo, a u to vreme Lovćenac je bio prilično naseljeno selo, sa oko 5.000 stanovnika, pa je u njemu bilo i mnogo dece. Lokalno stanovništvo uglavnom su činili kolonisti iz Crne Gore, pa su moji preci, sa očeve strane, korene vukli sa Ceklina, odnosno sa Oraha, sa majčine strane. Reč je o mestima smeštenim u brdima, na putu Podgorica – Cetinje.

Potom je usledio deo priče o Miodragovom detinjstvu.

– Osnovnu školu „Boris Kidrič“, koja je tada nosila to ime, završio sam u Lovćencu i drugovi i ja non– stop smo igrali fudbal. U osmoj godini sam se upisao u pionire FK „Njegoš“ i čak sam tri sezone potom trenirao i bavio se tim sportom. Međutim, tada se u selu pojavila košarka i namah sam se zaljubio u nju, možda i zbog toga što sam bio viši od vršnjaka. Otišao sam na prvo prijavljivanje u lokalni klub, na kojem je bilo baš puno dece. Ljudi koji su bili zaduženi za selekciju, nisu imali ni malo lak posao da odrede ko može da nastavi s treninzima i trener Mirko Popović, sećam se, rekao je tada da mi mlađi ne dolazimo više da vežbamo. Uprkos tome, ponovo sam se pojavio na treningu i tada mi je predočeno da sam previše mlad, a oni su tražili dečake od određenog godišta. Ni to me nije pokolebalo, nastavio sam da se pojavljujem i tako sam i (p)ostao košarkaš. 

Tih godina osnovan je i košarkaški klub u Lovćencu, u kojem je Lopičić nastavio da se razvija i usavršava veštinu u tom sportu.

– Naravno, bilo je u klubu i mnogo starijih momaka od mene, koji sam imao samo 15 godina, ali sam, svejedno, uspeo da se izborim za mesto među 12 prvotimaca KK „Njegoš“. U bivšoj Jugoslaviji igrali smo u Vojvođanskoj ligi, trećem rangu takmičenja, a košarka u nekadašnjoj zemlji prosto je bujala. Počela je njena priča u toj fazi velikog napretka, osvajanjem titule svetskog prvaka naše reprezentacije, na prvenstvu planete koje 1970. godine održano u Ljubljani. To je još za jedan korak povećalo moju ljubav prema tom sportu, pa sam, iako sam bio veoma mlad, izborio mesto čak i u petorci „Njegoša“. I ne samo to: u nekoliko utakmica postigao sam preko 30 , a u susretu protiv Kovina, rivalu sam ubacio čitava 52 poena. Igrao sam na poziciji krila i sećam se da je u tadašnjem listu „Sport“ izašao tekst s naslovom „Lopičić kao Dalipagić“. Godi- nama posle toga, imao sam priliku da sedim i razgovaram s legendarnim Prajom i u tome sam uživao. Pored „letećeg Mostraca“, uživao sam da gledam i Ducija Simonovića, Delibašića, Dragana Kića- novića, Moku Slavnića i čitavu tu pleja-du velikih majstora. Čak sam i bežao s časova kako bih gledao neke utakmice, a ispostavilo se, eto, da je košarka postala neizostavni i važan deo mog života.

Dobre igre i veliki talenat našeg sagovornika, nisu mogli da prođu neopaženo u stručnoj košarkaškoj javnosti, pa se pojavilo interesovanje velikih, prvoligaških klubova za njega.

– Imao sam 16 godina, kada je kod mojih roditelja u posetu došao Miroslav Prelević, otac kasnijeg asa Crvene zvezde Branislava, koji je želeo da me povede među beogradske crveno– bele. Bio sam tada u školi i stigao mi je poziv da brzo dođem kući, kad ono... Prihvatio sam, naravno, taj poziv i posle bio s juniorima beogradskog kluba na pripremama u Knjaževcu.Posle nas, pripreme su tamo imali i Zvezdini prvotimci, a njihov trener bio je Bratislav Đorđević i ideja je bila da ostanem i nastavim da radim i sa starijima. Ja sam, opet, jedva čekao da se vratim, bio mi je to prvi put dqa sam otišao na duže iz Lovćnca, i izmislio sam neki razlog zbog kojeg moram da idem kući. Kada sam tamo stigao, dočekali su me trener Partizana Ranko Žeravica i njegov tadašnji pomoćnik Dušan Ivković, koji su me poveli u Bačku Topolu, gde su pravili određenu selekciju. Otišao sam i s njima i, danas kada se svega prisetim, bilo je dosta interesovanja velikih klubova za mene. Sve to mi je jako prijalo, tim pre što sam tada bio „zvezdaš“, ali je problem bio taj što se onda pojavilo ono Šuvarovo usmereno obrazovanje. Kada su mom ocu ljudi iz Zvezde, koja je definitivno želela da pređem u njene redove, rekli da ću da upišem srednju grafičku školu, on je tu prelomio i rekao mi: „Nećeš ti nigde“.

U toj nekoj, kako sam Lopičić kaže, „međufazi“, pojavili su se i ljudi iz novosadske Vojvodine.

– Roditelji mi nikako nisu branili da se bavim sportom, već su mi, čak, bili velika podrška. Elem, iz Novog Sada su, 1978. godine, stigli Branislav Bata Prvanov i Svetozar Ćenta Ćelap, koji su kazali da neće biti nikakav problem da nastavim školovanje, kasnije i da studiram ono što sam budem želeo. Interesatan je podatak da je od 15 tadašnjih košarkaša Vojvodine, čak nas 10 studiralo. Ne znam da li su svi oni stigli i do diploma, ali znam da je većina završila barem više škole. Lično, iako sam studirao nešto duže zbog karijere, postao sam diplomirani pravnik. Bila je to majčina i očeva želja i, kada sam dobio diplomu, upakovao sam je, stavio i mašnicu pride i to im odneo. 

Nije Miodrag trenirao s juniorima novosadskog tima, već je, iako je tada imao tek 17 godina, bio pridružen prvom timu, koji je u to vreme nastupao u Prvoj B ligi jugoslovenske košarke.

– Trener Vojvodine bio je Silvester Tot – Vistika, a posle njega na toj poziciji menjali su se Bata Đorđević, Ferenc Gal, Dragan Kecojević, Lazar Lečić i da ne ređam dalje. Svaki od njih ostavio je iza sebe vlastiti pečat, a čak je i Ranko Žeravica bio savetnik u klubu, kada je Kecojević predvodio seniosku ekipu. Posebno pamtim Luku Stančića, za vreme kojeg je bila organizovana utakmica u Srbobranu, između juniorske selekcije Pokrajine i njihovih vršnjaka iz KK Vojvodina, u kojoj sam za poluvreme postigao 29 poena. Bio sam previše ponosan da nešto prećutim, pa mi je, tokom pauze trener Laslo Hajnal rekao nešto što nisam mogao da otrpim. Odgovorio sam mu i nije me više puštao u igru, čime sam ostao i bez dresa, odnosno statusa juniorkog reprezentativca naše zemlje. Tada sam rešio da više ne želim da igram košarku, napustio sam Vojvodinu, ali su me ljudi iz kluba, zajedno sa Stančićem koji je pruzeo vođenje naše ekipe, ubedili da odustanem od te odluke i vratio sam se na teren.

Ne krije Mijo da se rado seća tih dana, iako su Novosađani bili daleko od najveće jugoslovenske scene.

– Igrali su tada za Vojvodinu Branimir Čaura Petrić, Nikola Lazić, Ivica Mavrenski, braća Grmuša, Atila Pap,  Dragoljub Krivaćević, Kanban, Vesa Džonlez, pokojni Bata Števančev, kao i Srba Stanković, bio sam tu i ja i rado pamtim te dane i anegdote koje smo imali. Praktično smo zajedno odrastali i košarkaški stasavali i imali smo, generalno, jako dobar tim. Međutim, nedostajali su nam organizacija i jedan ili dvojica igrača, kako bismo postali standardni prvoligaši. E, tada je došao u Novi Sad najbolji trener koji je mogao – Dušan Duda Ivković, a od igrača angažovani su Sabahudin Bilalović, Slobodan Nikolić i Ivica Obad. Time smo dobili ono što nam je nedostalo, Duda je sve to povezao, a ja sam shvatio da malo toga znam o vrhunskoj košarci, iako sam uz nju živeo već punih desetak godina. Postavio je sve stvari na svoje mesto, omogućio da svaki igrač koji to zavređuje, bude uvažavan i dobije pažnju i ulogu u timu. Usledio je divan period, u kojem smo najpre ušli u elitni rang, a onda bili i zapaženi u njemu, i zaigrali i u Evropi, kao i u ABA regionalnoj ligi.

Neki od najlepših dana novosadske muške klupske košarke trajali su do ranih 90 godina prošlog veka, a onda je, kako to već biva u ovoj sredini, čitava priča počela da se razvodnjava, a rezultati da budu slabiji.

– Negde 1993. razmišljao sam o tome da prestanem s aktivnim igranjem, da bi mi se u avgustu mesecu javili ljudi iz mađarskog Kapošvara, koji su imali želju da me dovedu. Iako sam im rekao da tokom prethodna tri meseca uopšte isam trenirao, to ih nije pokolebalo. Kazali su da ne strepe i da ću da uđem u formu, a išlo im je u prilog i to što je to bilo vreme kada su kod nas bili redovi za benzin, kojekakve sankcije i nestašice. Odigrao sam narednu sezonu i ponovo odlučio da prekinem karijeru, kada me je u Novom Sadu video kako trčim trener Goran Miljković Finac, koji mi je predložio da dođem i treniram malo s ekipom, a posle i da joj pomognem na terenu. Do 1996. godine sam bio aktivan, a tada sam bio imenovan za sportskog direktora kluba, koji su vodili pokojni Veselin Mitrović, Miša Damjanović i Slobodan Živkucin. Želeli smo da ponovo vratimo Vojvodinu tamo gde joj je i bilo mesto, ali su se ponovo reflektovali problemi s organizacijom, i odnosom grada, koji nikako nije uspevao da pronađe finansijska sredstva za sve to.

Tako je bilo sve do 2000. godine, kada je došlo do fuzije Vojvodine i Beobanke, a NIS pruzeo vođenje novosadskog kluba.

– Tada su počela da pristužu ozbiljna sredstva, moglo je sve da se planira i u da u klub dolaze veoma dobri košarkaši. Igrala se ozbiljna košarka Na moju žalost, baš tada sam prestao da obavljam posao sportskog direktora, a pojavila se ponuda kluba Mobtel 063 iz Beograda, koji više ne postoji, pa sam od 2001. isti posao obavljao u toj sredini. Tamo sam proveo dve godine, a onda je direktor kompanije Srbijagas postao Miloš Tomić, koji je, ujedno, bio i predsednik KK Vojvodina, uz pomoć generalnog direktora Zorana Jovčića. Porazgovarali su sa mnom i vratio sam se u novosadski klub, kojem je usledio, po meni, najbolji period u istoriji, kada su finansijska situacija, organizacija, ali i rezultati, bili na vrhunskom nivou. Čak smo, 2005., kontaktirani da naša ekipa ode na Univerzijadu u Izmir i predstavlja Srbiju na tom velikom takmičenju. Pod vođstvom trenera Velimira Gašića, Vojvodina je osvojila bronzanu medalju, a meni je bilo pravo zadovoljstvo da radim u klubu. 

Novosađani su u sezoni koja je usledila visok nivo igre prikazivali i u regionalnoj ligi.

– Imali smo odličan tim, predvođen Feliksom Kojadinovićem, Markom Šćekićem, Vanjom Plisnićem, Darkom Dozetom, kao i mlađim igračima poput Milenka Tepića, Vladimira Golubovića i Strahinje Miloševića. Gašić je izvrno uigrao ekipu, leteli smo po terenu i bili otkrovenje Jadranske lige, u kojoj smo, primera radi, pobedili Cibonu u Zagrebu s 15 poena razlike, pa Olimp’iju u Ljubljani... Posle susreta s „cibosima“, trener Zagrepčana Aca Petrović na televiziji je priznao da Cibona nikada nije doživale takav neuspeh na domaćem terenu, poput tog u kojem je Vojvodina „očistila“ nekadašnjeg šampiona Evrope. Izborili smo i učešće na Fajnal– ejt turniru u Sarajevu, na kojem smo od FMP Železnika izgubili s pola koša, a ta ekipa je kasnije osvojila pobednički pehar. Sećam se da su u to vreme Bogdan Boša Tanjević i Svetislav Kari Pešić često dolazili na naše utakmice, jer su, po njihovim rečima, uživali da gledaju dobru košarku koju smo demonstrirali. Sve to, odrazli se i na povećanje interesovanja novosadske javnosti za naše utakmice, pa smo imali gledanost od oko 4.000 navijača po susretu, a neretko velika sala Spensa bila je ispunjena gotovo do poslednjeg mesta.

Lopičić je na funkciji sportskog direktora bio do 2006. godine.

– Tada smo se definitivno klub i ja razišli, nisam se slagao s rukovodstvom i koncepcijom rada, pa više nisam bio u košarci, sve do današnjeg dana. Neko vreme bio sam bez posla, a onda se zaposlio u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u kojoj sam dočekao i to da odem u penziju, u kojoj sam od januara 2026. godine –  završio je Miodrag Mijo Lopičić.

Aleksandar Predojević