(FOTO) KAKVE TAJNE KRIJE DVORAC MARCIBANJI-KARAČONJI U KAMENIČKOM PARKU Priča o plemstvu, vinu i starom gospodstvu

Sa jedne strane Dunav, sa druge stoletna stabla, duge staze i tišina kakva se nadomak velikog grada danas retko nalazi. Zato Kamenički park nije samo izletište Novosađana i Sremaca, nego jedno od onih mesta na kojima čovek lako pomisli da vreme tu sporije protiče nego drugde.

A u samom srcu tog zelenog sveta nalazi se dvorac Marcibanji–Karačonji, veliko zdanje koje danas ima prilično prizemnu, službenu namenu, ali je nekada bilo prava plemićka rezidencija, mesto vina, pogleda na Dunav, gospodskih šetnji i priča koje su se godinama taložile u zidovima.

Selidba iz Karlovaca

Priča o tom prostoru, međutim, ne počinje odmah sa dvorcem. Sve počinje 1745. godine, kada general baron Ofeln odlučuje da sedište svog imanja iz Karlovaca preseli u Kamenicu. Nekoliko godina kasnije, 1758, gazdinstvo preuzima grof Lerinc Marcibanji, a već sledeće godine podiže mali letnjikovac.

U Srem dolazi sa namerom da obnovi i unapredi vinogradarstvo, koje je u tom kraju nekada bilo snažno, ali je tokom osmanske vlasti bilo potisnuto i gotovo zaboravljeno.

Tek kasnije, na temeljima te ranije priče, nastaje dvorac koji danas poznajemo. Građen je od 1797. do 1811. godine i poseban je već po samoj osnovi: za razliku od većine klasicističkih dvoraca, nije simetričan, što ga čini retkim, ako ne i jedinstvenim primerom takvog rešenja u ovom delu nekadašnje Ugarske.

Ženidba koja je mnogo toga promenila

Sredinom 19. veka dvorac ulazi u novu fazu. Grof Gvido Karačonji iz Beodre oženio se 1836. godine groficom Marijom Marcibanji i u miraz dobio ovo imanje. Karačonji je u Kamenicu došao „na gotovo”, jer su Marcibanjijevi u tom trenutku već toliko razvili vinogradarstvo da su njihova vina stizala i do Pešte i Beča.

Za današnji izgled dvorca najzaslužniji je, ipak, Marton Marcibanji. On je još 1810. pokrenuo obnovu, širio park i baštu, a potom profilisao zdanje kao monumentalnu jednospratnu građevinu. Dograđeno je i severno krilo, viši deo dvorca iz kojeg su grofovi želeli da posmatraju zalazak sunca nad Petrovaradinom i Dunavom. To je jedan od onih detalja koji staro zdanje odmah približi prolazniku, jer više ne vide samo fasadu.

Ipak, ako je dvorac bio srce imanja, onda je Kamenički park bio njegova duša.

Kamenički park – ukras imanja

Park nije nastao kao obična zelena površina oko kuće, već kao pažljivo osmišljen pejzažni prostor, po evropskim uzorima tog doba. Gvido Karačonji, već slavan sremski vinar, želeo je da impresionira goste koji su dolazili da probaju njegova vina, pa je pozvao najpoznatije pejzažne arhitekte da urede park. Tako je nastao današnji Kamenički park - ne kao sporedni ukras, već kao ambijent dostojan veleposeda i plemićkog života.

Park je imao i vrlo praktičnu ulogu. Pošto je Dunav sklon plavljenju tog dela Kamenice, zeleni prostor je bio zamišljen tako da primi visoke vode i pomogne njihovom kanalisanju. 

Ali pored te funkcionalne strane, on je bio i prava mala predstava evropske mode 19. veka: u njemu je zasađeno drveće iz raznih krajeva sveta, uređene su pešačke i konjaničke staze, postavljene klupe, česme i druga „oprema” parka, a postojalo je čak i veštačko jezero.

Poseban šarm parku davale su skulpture. Danas su mnoge nestale ili su od njih ostali samo tragovi, ali u starom ansamblu pominju se „Pet glava”, „Pompejski stub”, „Ležeća devojka”, „Sfinga”, „Adam i Eva”. Upravo taj detalj mnogo govori o nekadašnjem izgledu celine: Kamenički park nije bio samo mesto za šetnju, nego scena, pažljivo režirana slika prirode, umetnosti i plemićkog ukusa. Danas su neki delovi tih skulptura razbacani po žbunju, kao tihi ostaci jednog davno razorenog sjaja.

Nekad i sad

Sam dvorac je sastavljen od četiri spojena objekta koji obrazuju atrijumsko dvorište. Na spratu dominira kolonada sa udvojenim stubovima dorskog tipa, u kombinaciji oker i bele boje. Hodnik je povezan sa glavnom salom, nekadašnjom balskom dvoranom, koja i danas služi za skupove.  Oko dvorca su se nalazili i pomoćni objekti izgrađeni oko 1850. godine. Među njima se ističe Kamelienhaus, zgrada namenjena gajenju kamelija, a tu su bile i konjušnice i spremište za lađe. 

Danas je taj prostor uglavnom stambeno izmenjen i u velikoj meri izgubio autentičnost, a fasada naružena brojnim grafitima.

Uz sve to, na dvorcu se i danas mogu videti tragovi starog plemićkog porekla. Iznad ulaza postoji ploča koja svedoči da je zdanje podigla porodica Marcibanji de Puho, a na severoistočnoj strani nalazi se i porodični grb. 

Prema nekim istorijskim podacima u ovom dvorcu boravio španski kralj Filip, što dodatno pojačava osećaj da je reč o mestu čija je prošlost bila mnogo življa i „veća” nego što bi se danas, na prvi pogled, reklo.

Mistična istorija dvorca

Posle 1919. godine život dvorca postaje mnogo prozaičniji, ali i vrlo tipičan za sudbinu starih plemićkih zdanja na ovim prostorima. Najpre je adaptiran u Dom ratne siročadi, zatim je 1928. postao Domaćička škola. U vreme NDH u njemu su bile smeštene izbeglice iz tadašnje italijanske Dalmacije, a 1956. dobija novu namenu i postaje Srednja hortikulturna škola. Jedno vreme tu je bio i bioskop. Danas su u dvorcu smešteni „Vode Vojvodine”, Republički hidrometeorološki zavod i Dokumentacioni centar „Nikola Mirkov”.

Jedno od najzanimljivijih plemićkih zdanja kraj Novog Sada danas nije zapuštena ruševina, ali nije ni živi dvorac u punom smislu reči. Stoji tu, pod krošnjama, i dalje moćan u silueti, ali s upotrebom koja malo otkriva njegovu staru raskoš. Upravo zato on deluje kao mesto koje čeka neko novo čitanje i neku novu namenu.

Uz dvorac, kao i obično kad su ovakva mesta u pitanju, vezuju se i legende, poput one, gotovo književne, priče o pesmi mrtvih neimara, o Dunavu koji je tokom gradnje navodno svake godine „uzimao” po jednog radnika, o starcu koji hoda muljem bez traga i o bolešljivim stanovnicima zamka koje su mučile neobične slušne halucinacije. Iako to ne može da se potvrdi kao istorijska činjenica, ove priče su obavijale dvorac isto onako kako ga danas obavijaju magla i senke parka. Ali baš te priče ovakvim mestima daju dubinu: nisu samo lepa, već su i tajanstvena.

Mesto gde se sastaju priroda i arhitektura

I možda je baš to najveća vrednost dvorca u Kameničkom parku. On nije samo spomenik kulture od velikog značaja, niti samo uspomena na Marcibanjijeve i Karačonjijeve. On je retko mesto u kome su se sastali priroda, arhitektura, vinska tradicija, plemićka ambicija i kasnija, prilično surova istorija 20. veka.

Zato je Kamenički park mnogo više od prostora za vikend-šetnju, a dvorac mnogo više od stare zgrade koju usput primetite kroz grane. To je mesto na kome čovek može da vidi kako je jedan kraj uz Dunav nekada izgledao kad su se bogatstvo, ukus i moć pokazivali ne samo kućom, već i parkom, vizurom, stazom, skulpturom i pogledom.

Ako živite u Novom Sadu ili blizu njega, a niste se skoro zaputili tamo, možda je vreme. Ne zbog velikog spektakla, jer ga nema. Već zbog nečeg ređeg: zbog mesta koje i dalje ume da priča, samo tiše nego nekad.

Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.