(ФОТО) КАКВЕ ТАЈНЕ КРИЈЕ ДВОРАЦ МАРЦИБАЊИ-КАРАЧОЊИ У КАМЕНИЧКОМ ПАРКУ Прича о племству, вину и старом господству

Са једне стране Дунав, са друге столетна стабла, дуге стазе и тишина каква се надомак великог града данас ретко налази. Зато Каменички парк није само излетиште Новосађана и Сремаца, него једно од оних места на којима човек лако помисли да време ту спорије протиче него другде.

А у самом срцу тог зеленог света налази се дворац Марцибањи–Карачоњи, велико здање које данас има прилично приземну, службену намену, али је некада било права племићка резиденција, место вина, погледа на Дунав, господских шетњи и прича које су се годинама таложиле у зидовима.

Селидба из Карловаца

Прича о том простору, међутим, не почиње одмах са дворцем. Све почиње 1745. године, када генерал барон Офелн одлучује да седиште свог имања из Карловаца пресели у Каменицу. Неколико година касније, 1758, газдинство преузима гроф Леринц Марцибањи, а већ следеће године подиже мали летњиковац.

У Срем долази са намером да обнови и унапреди виноградарство, које је у том крају некада било снажно, али је током османске власти било потиснуто и готово заборављено.

Тек касније, на темељима те раније приче, настаје дворац који данас познајемо. Грађен је од 1797. до 1811. године и посебан је већ по самој основи: за разлику од већине класицистичких двораца, није симетричан, што га чини ретким, ако не и јединственим примером таквог решења у овом делу некадашње Угарске.

Женидба која је много тога променила

Средином 19. века дворац улази у нову фазу. Гроф Гвидо Карачоњи из Беодре оженио се 1836. године грофицом Маријом Марцибањи и у мираз добио ово имање. Карачоњи је у Каменицу дошао „на готово”, јер су Марцибањијеви у том тренутку већ толико развили виноградарство да су њихова вина стизала и до Пеште и Беча.

За данашњи изглед дворца најзаслужнији је, ипак, Мартон Марцибањи. Он је још 1810. покренуо обнову, ширио парк и башту, а потом профилисао здање као монументалну једноспратну грађевину. Дограђено је и северно крило, виши део дворца из којег су грофови желели да посматрају залазак сунца над Петроварадином и Дунавом. То је један од оних детаља који старо здање одмах приближи пролазнику, јер више не виде само фасаду.

Ипак, ако је дворац био срце имања, онда је Каменички парк био његова душа.

Каменички парк – украс имања

Парк није настао као обична зелена површина око куће, већ као пажљиво осмишљен пејзажни простор, по европским узорима тог доба. Гвидо Карачоњи, већ славан сремски винар, желео је да импресионира госте који су долазили да пробају његова вина, па је позвао најпознатије пејзажне архитекте да уреде парк. Тако је настао данашњи Каменички парк - не као споредни украс, већ као амбијент достојан велепоседа и племићког живота.

Парк је имао и врло практичну улогу. Пошто је Дунав склон плављењу тог дела Каменице, зелени простор је био замишљен тако да прими високе воде и помогне њиховом каналисању. 

Али поред те функционалне стране, он је био и права мала представа европске моде 19. века: у њему је засађено дрвеће из разних крајева света, уређене су пешачке и коњаничке стазе, постављене клупе, чесме и друга „опрема” парка, а постојало је чак и вештачко језеро.

Посебан шарм парку давале су скулптуре. Данас су многе нестале или су од њих остали само трагови, али у старом ансамблу помињу се „Пет глава”, „Помпејски стуб”, „Лежећа девојка”, „Сфинга”, „Адам и Ева”. Управо тај детаљ много говори о некадашњем изгледу целине: Каменички парк није био само место за шетњу, него сцена, пажљиво режирана слика природе, уметности и племићког укуса. Данас су неки делови тих скулптура разбацани по жбуњу, као тихи остаци једног давно разореног сјаја.

Некад и сад

Сам дворац је састављен од четири спојена објекта који образују атријумско двориште. На спрату доминира колонада са удвојеним стубовима дорског типа, у комбинацији окер и беле боје. Ходник је повезан са главном салом, некадашњом балском двораном, која и данас служи за скупове.  Око дворца су се налазили и помоћни објекти изграђени око 1850. године. Међу њима се истиче Камелиенхаус, зграда намењена гајењу камелија, а ту су биле и коњушнице и спремиште за лађе. 

Данас је тај простор углавном стамбено измењен и у великој мери изгубио аутентичност, а фасада наружена бројним графитима.

Уз све то, на дворцу се и данас могу видети трагови старог племићког порекла. Изнад улаза постоји плоча која сведочи да је здање подигла породица Марцибањи де Пухо, а на североисточној страни налази се и породични грб. 

Према неким историјским подацима у овом дворцу боравио шпански краљ Филип, што додатно појачава осећај да је реч о месту чија је прошлост била много живља и „већа” него што би се данас, на први поглед, рекло.

Мистична историја дворца

После 1919. године живот дворца постаје много прозаичнији, али и врло типичан за судбину старих племићких здања на овим просторима. Најпре је адаптиран у Дом ратне сирочади, затим је 1928. постао Домаћичка школа. У време НДХ у њему су биле смештене избеглице из тадашње италијанске Далмације, а 1956. добија нову намену и постаје Средња хортикултурна школа. Једно време ту је био и биоскоп. Данас су у дворцу смештени „Воде Војводине”, Републички хидрометеоролошки завод и Документациони центар „Никола Мирков”.

Једно од најзанимљивијих племићких здања крај Новог Сада данас није запуштена рушевина, али није ни живи дворац у пуном смислу речи. Стоји ту, под крошњама, и даље моћан у силуети, али с употребом која мало открива његову стару раскош. Управо зато он делује као место које чека неко ново читање и неку нову намену.

Уз дворац, као и обично кад су оваква места у питању, везују се и легенде, попут оне, готово књижевне, приче о песми мртвих неимара, о Дунаву који је током градње наводно сваке године „узимао” по једног радника, о старцу који хода муљем без трага и о болешљивим становницима замка које су мучиле необичне слушне халуцинације. Иако то не може да се потврди као историјска чињеница, ове приче су обавијале дворац исто онако како га данас обавијају магла и сенке парка. Али баш те приче оваквим местима дају дубину: нису само лепа, већ су и тајанствена.

Место где се састају природа и архитектура

И можда је баш то највећа вредност дворца у Каменичком парку. Он није само споменик културе од великог значаја, нити само успомена на Марцибањијеве и Карачоњијеве. Он је ретко место у коме су се састали природа, архитектура, винска традиција, племићка амбиција и каснија, прилично сурова историја 20. века.

Зато је Каменички парк много више од простора за викенд-шетњу, а дворац много више од старе зграде коју успут приметите кроз гране. То је место на коме човек може да види како је један крај уз Дунав некада изгледао кад су се богатство, укус и моћ показивали не само кућом, већ и парком, визуром, стазом, скулптуром и погледом.

Ако живите у Новом Саду или близу њега, а нисте се скоро запутили тамо, можда је време. Не због великог спектакла, јер га нема. Већ због нечег ређег: због места које и даље уме да прича, само тише него некад.

Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.