Jedan klik, jedan kvar – i sve nestaje KOLIKO SU NAŠI PODACI ZAISTA SIGURNI? Ovo će vas naterati da se zamislite!
Da li pinove svojih kartica, broj računa, JMBG i šifre čuvate u notesu koji držite ispod jastuka ili ste ipak poklonili poverenje internetu?
Istraživanje kompanije Kasperski pokazuje da većina ljudi danas svoje najvažnije podatke čuva – digitalno. Čak 84 odsto ispitanika navodi da lične dokumente, finansijske podatke, zdravstvene informacije i fotografije skladišti u elektronskom obliku, dok kod mlađih taj procenat dostiže čak 90 odsto.
Savremeni čovek danas svoj „život“ čuva na više mesta istovremeno: na mobilnim telefonima, laptopima i desktop računarima, eksternim hard diskovima, USB fleš memorijama, ali sve češće i u takozvanom klaudu, odnosno, na udaljenim serverima. Podaci su postali raspršeni, ali i stalno dostupni, što je jedna od ključnih prednosti digitalnog doba. Nažalost, i slabost.
Digitalno ne znači nužno i bezbedno. Svako od ovih rešenja nosi sopstveni rizik. Fizički uređaji mogu biti izgubljeni, ukradeni ili oštećeni – dovoljan je pad laptopa ili kvar hard diska da se u trenutku izgube godine fotografija, dokumenata ili poslovnih podataka. Upravo otkazivanje hard diskova jedan je od najčešćih uzroka gubitka podataka, a u mnogim slučajevima njihov povratak nije moguć ili je veoma skup.
Stručnjaci preporučuju takozvano pravilo 3–2–1: imati najmanje tri kopije podataka, na dva različita tipa medija, od kojih je jedan van fizičke lokacije, najčešće u klaudu
Klaud servisi nude veću sigurnost u smislu fizičke zaštite podataka – oni se čuvaju na više servera i lokacija, što znači da jedan kvar ne dovodi do gubitka svega. Ipak, ni oni nisu bez rizika. Najveća pretnja nije tehnička, već bezbednosna – neovlašćen pristup, hakerski napadi ili slabe lozinke. Upravo zato stručnjaci upozoravaju da klaud nije magično rešenje, već alat koji mora da se koristi uz dodatne mere zaštite.
Prema globalnim procenama, u svetu se svakodnevno dešava više od 2.200 sajber napada, što znači da se u proseku jedan napad dogodi svakih 30-40 sekundi, dok se ukupan broj pokušaja meri u milionima dnevno. Pojedini tipovi napada, poput DDoS napada, dostižu i desetine hiljada dnevno, što pokazuje da su digitalni sistemi pod stalnim pritiskom. Zato stručnjaci upozoravaju da nijedno rešenje nije apsolutno sigurno – ni lokalno, ni u oblaku – i da je kombinacija više načina čuvanja podataka i dalje najpouzdanija strategija.
– Svi znamo da su rezervne kopije važne, ali većina nas ih ne pravi jer pokušavamo da bekapujemo sve odjednom i to postane previše zahtevno. Pametniji pristup? Tretirajte bekap kao bilo koji drugi radni proces. Označite svoje fajlove – kritični, važni, niskog prioriteta. Automatizujte bekap u realnom vremenu za kritične podatke, a za ostalo zakažite nedeljne ili mesečne bekape. A za osetljive podatke, poput lozinki i ličnih dokumenata, koristite tajni trezor, kako biste ih zaštitili. Kada automatizujete i postavite prioritete, štitite ono što je zaista važno bez preopterećenje – kaže Marina Titova, potpredsednica za potrošački sektor u kompaniji Kasperski.
Imamo li svi tajni trezor
Tajni trezor nije ništa mistično – to je u suštini digitalni sef. Radi se o posebno zaštićenom delu softvera (na primer, u okviru menadžera lozinki) gde se čuvaju najosetljiviji podaci: lozinke, brojevi kartica, skeni ličnih dokumenata, beleške, pa čak i fajlovi. Ono što ga razlikuje od običnog čuvanja fajlova je nivo zaštite.
Podaci u tzv. tajnom trezoru su šifrovani, što znači da su nečitljivi svima osim korisniku koji ima pristup – najčešće preko glavne lozinke, biometrije ili dvofaktorske autentifikacije. Čak i ako neko dođe do tih podataka, bez ključa ne može da ih otvori. U praksi, to je mesto gde treba da stoji ono što ne sme da dospe bilo kome: pasoš, lična karta, ugovori, pristupi bankama, važne beleške.
U takvom okruženju ključno pitanje više nije da li čuvamo podatke, već kako ih čuvamo. Istraživanje pokazuje da više od polovine korisnika (56%) svoje podatke drži na računarima ili hard diskovima, 45% koristi klaud rešenja, dok manji deo kombinuje više načina čuvanja. Upravo ta kombinacija se smatra najbezbednijim pristupom.
Stručnjaci preporučuju takozvano pravilo 3–2–1: imati najmanje tri kopije podataka, na dva različita tipa medija, od kojih je jedan van fizičke lokacije, najčešće u klaudu. Na taj način, čak i u slučaju kvara, krađe ili napada, podaci ostaju sačuvani.
Jer u digitalnom dobu podaci nisu samo fajlovi – oni su lična istorija, posao, sećanja i identitet. „A njihov gubitak često znači mnogo više od tehničkog problema – znači gubitak dela ličnog i poslovnog identiteta.
I. Radoičić
