Један клик, један квар – и све нестаје КОЛИКО СУ НАШИ ПОДАЦИ ЗАИСТА СИГУРНИ? Ово ће вас натерати да се замислите!
Да ли пинове својих картица, број рачуна, ЈМБГ и шифре чувате у нотесу који држите испод јастука или сте ипак поклонили поверење интернету?
Истраживање компаније Kасперски показује да већина људи данас своје најважније податке чува – дигитално. Чак 84 одсто испитаника наводи да личне документе, финансијске податке, здравствене информације и фотографије складишти у електронском облику, док код млађих тај проценат достиже чак 90 одсто.
Савремени човек данас свој „живот“ чува на више места истовремено: на мобилним телефонима, лаптопима и десктоп рачунарима, екстерним хард дисковима, УСБ флеш меморијама, али све чешће и у такозваном клауду, односно, на удаљеним серверима. Подаци су постали распршени, али и стално доступни, што је једна од кључних предности дигиталног доба. Нажалост, и слабост.
Дигитално не значи нужно и безбедно. Свако од ових решења носи сопствени ризик. Физички уређаји могу бити изгубљени, украдени или оштећени – довољан је пад лаптопа или квар хард диска да се у тренутку изгубе године фотографија, докумената или пословних података. Управо отказивање хард дискова један је од најчешћих узрока губитка података, а у многим случајевима њихов повратак није могућ или је веома скуп.
Стручњаци препоручују такозвано правило 3–2–1: имати најмање три копије података, на два различита типа медија, од којих је један ван физичке локације, најчешће у клауду
Клауд сервиси нуде већу сигурност у смислу физичке заштите података – они се чувају на више сервера и локација, што значи да један квар не доводи до губитка свега. Ипак, ни они нису без ризика. Највећа претња није техничка, већ безбедносна – неовлашћен приступ, хакерски напади или слабе лозинке. Управо зато стручњаци упозоравају да клауд није магично решење, већ алат који мора да се користи уз додатне мере заштите.
Према глобалним проценама, у свету се свакодневно дешава више од 2.200 сајбер напада, што значи да се у просеку један напад догоди сваких 30-40 секунди, док се укупан број покушаја мери у милионима дневно. Поједини типови напада, попут DDoS напада, достижу и десетине хиљада дневно, што показује да су дигитални системи под сталним притиском. Зато стручњаци упозоравају да ниједно решење није апсолутно сигурно – ни локално, ни у облаку – и да је комбинација више начина чувања података и даље најпоузданија стратегија.
– Сви знамо да су резервне копије важне, али већина нас их не прави јер покушавамо да бекапујемо све одједном и то постане превише захтевно. Паметнији приступ? Третирајте бекап као било који други радни процес. Означите своје фајлове – критични, важни, ниског приоритета. Аутоматизујте бекап у реалном времену за критичне податке, а за остало закажите недељне или месечне бекапе. А за осетљиве податке, попут лозинки и личних докумената, користите тајни трезор, како бисте их заштитили. Када аутоматизујете и поставите приоритете, штитите оно што је заиста важно без преоптерећење – каже Марина Титова, потпредседница за потрошачки сектор у компанији Касперски.
Имамо ли сви тајни трезор
Тајни трезор није ништа мистично – то је у суштини дигитални сеф. Ради се о посебно заштићеном делу софтвера (на пример, у оквиру менаџера лозинки) где се чувају најосетљивији подаци: лозинке, бројеви картица, скени личних докумената, белешке, па чак и фајлови. Оно што га разликује од обичног чувања фајлова је ниво заштите.
Подаци у тзв. тајном трезору су шифровани, што значи да су нечитљиви свима осим кориснику који има приступ – најчешће преко главне лозинке, биометрије или двофакторске аутентификације. Чак и ако неко дође до тих података, без кључа не може да их отвори. У пракси, то је место где треба да стоји оно што не сме да доспе било коме: пасош, лична карта, уговори, приступи банкама, важне белешке.
У таквом окружењу кључно питање више није да ли чувамо податке, већ како их чувамо. Истраживање показује да више од половине корисника (56%) своје податке држи на рачунарима или хард дисковима, 45% користи клауд решења, док мањи део комбинује више начина чувања. Управо та комбинација се сматра најбезбеднијим приступом.
Стручњаци препоручују такозвано правило 3–2–1: имати најмање три копије података, на два различита типа медија, од којих је један ван физичке локације, најчешће у клауду. На тај начин, чак и у случају квара, крађе или напада, подаци остају сачувани.
Јер у дигиталном добу подаци нису само фајлови – они су лична историја, посао, сећања и идентитет. „А њихов губитак често значи много више од техничког проблема – значи губитак дела личног и пословног идентитета.
И. Радоичић
