TIJANA MAKSIMOVIĆ, GLUMICA I u teatru treba imati i malo sreće

Ulogu druge sestre, Marte, reditelj Petar Jovanović poverio je Gordani Đurđević Dimić, koja istog dana kada i Tijana odlazi u penziju. Jer, obe su rođene 6. juna 1961, a zajedno su od srednje škole i dramske sekcije profesora Dimitrija Zekavice, preko Akademije pa do SNP-a. I, kako je Tijana Maksimović konstatovala, za nju je najlepši mogući moment da se, eto, pred njihov odlazak u penziju izabere komad, kao što je „Arsenik i stare čipke”, u kojem će ona i Gordana Đurđević Dimić i živeti bar tih sat i 40 minuta, koliko predstava traje, kao prave sestre.

– Beskrajno zahvala, kome god da je to palo na pamet, što upravo komadom „Arsenik i stare čipke” formalno nas dve zaokružujemo naše karijere i 6. juna odlazimo u punu penziju – sa preko 40 godina na sceni i ravno 65 godina života – budući da smo rođene istog dana, iste godine. Zapravo, skoro ceo smo život prošle zajedno, od naše 16. E sad, Gordana je imala na sceni mnogo više sreće od mene, a mislim da je i sreća isto tako potrebna baš kao i sve ostalo što je potrebno u našem glumačkom sapatništvu. Zavredela je mnoge nagrade, evo nedavno i Dobričin prsten, a, eto, i ja sam neke nagrade dobila, i na početku karijere u Pozorištu mladih i posle za uloge u Srpskom narodnom pozorištu...

I nedavno ste dobili Zlatnu medalju „Jovan Đorđević”, najviše priznanje matične kuće...

– Najiskrenije, nisam se uopšte nadala da će se tako nešto desiti. I kada mi je sekretarica iz Drame javila, nekoliko dana pre samog uručenja, baš sam bila iznenađena. Ko? Ja dobila? Sada tu nagradu čuvam na najistaknutijem mestu u dnevnoj sobi sa sve obrazloženjem i plaketom koja ide uz nju i otvorenom kutijom da se lepo vidi ta Zlatna medalja. I svaki put kad prođem pored tog mesta, osetim neko uzbuđenje.

Verovatno je važno da u kući, u kojoj ste proveli tolike godine, sve to što jeste ipak na kraju neko vrednuje?

– Apsolutno ste u pravu, mada u situaciju u koji se nalazimo trenutno, i u pozorištu, i u životu i generalno, najmanje se misli o priznanjima. Ali Zlatna medalja „Jovan Đorđević” je došlo verovatno u pravo vreme i hvala im na tome, stvarno, što su mi je dodelili onda kad je povod za takav čin bio pravi, na završetku karijere. Mada, naravno, i Gordana i ja nastavljamo da budemo deo predstava u kojima igramo. Ali, zvanično, od 6. juna smo u penziji.

Među tim predstavama koje ćete još dugo igrati u SNP-u bez svake sumnje biće i „Arsenik”. Dakle komedija – istina, crna – ali svakako žanr po kojem vas je neka šira publika prepoznavala, iako ste nagrade zapravo dobijali za uloge poput Klarise u „Tajnom dnevniku Virdžinije Vulf”? 

–To je, kako bih rekla... usud profesije. Možeš da igraš, ako si dovoljno vešt, i u komediju, i u drami, u vodvilju, u drami apsurda... Znači, sve je u tvojoj sposobnosti da se transformišeš, da iznedriš ono što ti je u glavi. Za glumca je to najbitnije. A koliko je u tome uspešan, to će reći publika. S tim što se i ja najbolje osećam, kako je to jednom i Gordana rekla, kada osetim da sam se zaigrala. Jer sve je igra. A pogotovo za nas dve, koje smo se samo igrale celog života. Odnosno, sve smo shvatale kao igru. Ali kroz tu igru ti možeš da pokažeš šta god... Kad izađemo na scenu, posle čitaćih proba, kad uđemo u proces, ja ne mogu da radim „napola” već samo punom nogom, odmah. Takav je uvek bio moj pristup, u svakoj predstavi, bez obzira na žanr. Zato i kada me pitaju ono o ulogama, najdražim, najbližim, ne mogu da se opredelim. Jer, za mene je svaka uloga, mala, velika, ovakva, onakva, uvek bila novi početak, nova igra.

Ipak i glumci, ali i ljudi oko scene, često tvrde da je mnogo teže igrati komediju. I mnogo je teže dopreti do publike kroz komediju.

–  Publiku je teže zasmejati nego rasplakati. Zato se prava komedija po pravilu i igra najozbiljnije. Nažalost, često se nagazi na Nušića, ili na Steriju, pa se i šmirom nadograđuje pisac. To je na prvu loptu i bude kratkog daha. Ali kada igraš najozbiljnije, e tada zaista bude smešno. I traje. A što se tiče dramskih uloga, sećam se izjave mog profesora Branka Pleše, koji nam je poručio da, kada završimo akademiju, i kada budemo na sceni, da ne biramo sredstva koja nećemo umeti da iznesemo. Drugim rečima, ako ne možeš da u sebi pronađaš muku, patnju, bol i suze, ne biraj to sredstvo. Isto tako, ne biraj smeh, ako ne možeš da ga sprovedaš tako da bude iskren a ne izveštačen. I to je, za mene, kao postulat.

Kada se spusti zavesa, ode se u garderobu i posle toga izađe iz zgradi SNP-a, koliko je teško izaći i iz uloge i prepustiti se svakodnevici, poput, recimo, odlaska na pijacu po bakaluk?

–Težina je u momentima kao što su radost i sreća, a trajno stanje je rad.Često, kad se ugase reflektori, posle predstave, ali vrlo često i sa probe, nakon što dođem kući, treba mi neko vreme da se spustim, kako bih rekla. Ne čujem ni šta kaže suprug, ni koja je problematika, ni ko me je zvao, ni zašto me je zvao, ni poruke koje bi trebalo da pročitam na tom telefonu. Jednostavno, ne mogu. Potrebno mi je bar sat da se sve to slegne i da onda mogu da krenam dalje. Da li da pišem, da li da čitam, da li da radim ono što i inače radim: kuhinja, sudovi...

Ali ne „dorađujete” vino kod kuće (smeh)?

– (smeh) Ne, ali čašu vina volim da popijem.