ТИЈАНА МАКСИМОВИЋ, ГЛУМИЦА И у театру треба имати и мало среће

Улогу друге сестре, Марте, редитељ Петар Јовановић поверио је Гордани Ђурђевић Димић, која истог дана када и Тијана одлази у пензију. Јер, обе су рођене 6. јуна 1961, а заједно су од средње школе и драмске секције професора Димитрија Зекавице, преко Академије па до СНП-а. И, како је Тијана Максимовић констатовала, за њу је најлепши могући момент да се, ето, пред њихов одлазак у пензију изабере комад, као што је „Арсеник и старе чипке”, у којем ће она и Гордана Ђурђевић Димић и живети бар тих сат и 40 минута, колико представа траје, као праве сестре.

– Бескрајно захвала, коме год да је то пало на памет, што управо комадом „Арсеник и старе чипке” формално нас две заокружујемо наше каријере и 6. јуна одлазимо у пуну пензију – са преко 40 година на сцени и равно 65 година живота – будући да смо рођене истог дана, исте године. Заправо, скоро цео смо живот прошле заједно, од наше 16. Е сад, Гордана је имала на сцени много више среће од мене, а мислим да је и срећа исто тако потребна баш као и све остало што је потребно у нашем глумачком сапатништву. Завредела је многе награде, ево недавно и Добричин прстен, а, ето, и ја сам неке награде добила, и на почетку каријере у Позоришту младих и после за улоге у Српском народном позоришту...

И недавно сте добили Златну медаљу „Јован Ђорђевић”, највише признање матичне куће...

– Најискреније, нисам се уопште надала да ће се тако нешто десити. И када ми је секретарица из Драме јавила, неколико дана пре самог уручења, баш сам била изненађена. Ко? Ја добила? Сада ту награду чувам на најистакнутијем месту у дневној соби са све образложењем и плакетом која иде уз њу и отвореном кутијом да се лепо види та Златна медаља. И сваки пут кад прођем поред тог места, осетим неко узбуђење.

Вероватно је важно да у кући, у којој сте провели толике године, све то што јесте ипак на крају неко вреднује?

– Апсолутно сте у праву, мада у ситуацију у који се налазимо тренутно, и у позоришту, и у животу и генерално, најмање се мисли о признањима. Али Златна медаља „Јован Ђорђевић” је дошло вероватно у право време и хвала им на томе, стварно, што су ми је доделили онда кад је повод за такав чин био прави, на завршетку каријере. Мада, наравно, и Гордана и ја настављамо да будемо део представа у којима играмо. Али, званично, од 6. јуна смо у пензији.

Међу тим представама које ћете још дуго играти у СНП-у без сваке сумње биће и „Арсеник”. Дакле комедија – истина, црна – али свакако жанр по којем вас је нека шира публика препознавала, иако сте награде заправо добијали за улоге попут Кларисе у „Тајном дневнику Вирџиније Вулф”? 

–То је, како бих рекла... усуд професије. Можеш да играш, ако си довољно вешт, и у комедију, и у драми, у водвиљу, у драми апсурда... Значи, све је у твојој способности да се трансформишеш, да изнедриш оно што ти је у глави. За глумца је то најбитније. А колико је у томе успешан, то ће рећи публика. С тим што се и ја најбоље осећам, како је то једном и Гордана рекла, када осетим да сам се заиграла. Јер све је игра. А поготово за нас две, које смо се само играле целог живота. Односно, све смо схватале као игру. Али кроз ту игру ти можеш да покажеш шта год... Кад изађемо на сцену, после читаћих проба, кад уђемо у процес, ја не могу да радим „напола” већ само пуном ногом, одмах. Такав је увек био мој приступ, у свакој представи, без обзира на жанр. Зато и када ме питају оно о улогама, најдражим, најближим, не могу да се определим. Јер, за мене је свака улога, мала, велика, оваква, онаква, увек била нови почетак, нова игра.

Ипак и глумци, али и људи око сцене, често тврде да је много теже играти комедију. И много је теже допрети до публике кроз комедију.

–  Публику је теже засмејати него расплакати. Зато се права комедија по правилу и игра најозбиљније. Нажалост, често се нагази на Нушића, или на Стерију, па се и шмиром надограђује писац. То је на прву лопту и буде кратког даха. Али када играш најозбиљније, е тада заиста буде смешно. И траје. А што се тиче драмских улога, сећам се изјаве мог професора Бранка Плеше, који нам је поручио да, када завршимо академију, и када будемо на сцени, да не бирамо средства која нећемо умети да изнесемо. Другим речима, ако не можеш да у себи пронађаш муку, патњу, бол и сузе, не бирај то средство. Исто тако, не бирај смех, ако не можеш да га спроведаш тако да буде искрен а не извештачен. И то је, за мене, као постулат.

Када се спусти завеса, оде се у гардеробу и после тога изађе из згради СНП-а, колико је тешко изаћи и из улоге и препустити се свакодневици, попут, рецимо, одласка на пијацу по бакалук?

–Тежина је у моментима као што су радост и срећа, а трајно стање је рад.Често, кад се угасе рефлектори, после представе, али врло често и са пробе, након што дођем кући, треба ми неко време да се спустим, како бих рекла. Не чујем ни шта каже супруг, ни која је проблематика, ни ко ме је звао, ни зашто ме је звао, ни поруке које би требало да прочитам на том телефону. Једноставно, не могу. Потребно ми је бар сат да се све то слегне и да онда могу да кренам даље. Да ли да пишем, да ли да читам, да ли да радим оно што и иначе радим: кухиња, судови...

Али не „дорађујете” вино код куће (смех)?

– (смех) Не, али чашу вина волим да попијем.