(NE)ZABORAVLJENI: MILADIN PURAĆ Nekadašnji golman, a danas predsednik sekcije veterana FK Vojvodina: Privilegija je raditi ono što najviše voliš
Možda će neki naši čitaoci konstatovati da Miladin Purać, koji nam je novi sagovornik u serijalu (Ne)zaboravljeni, i nije ostvario neku impozantnu sportsku karijeru.
Verujte, međutim, da nekadašnji golman novosadske Slavije, Vojvodine, Rudara iz Velenja i Indeksa, i te kako ima šta da priča na mnoge teme i da nas sve zajedno podseti na neko sada već davno vreme i, barem na trenutak, osvetli drugu polovinu sportskog (i ne samo sportskog) dvadesetog veka.
Krenimo, ipak, redom...
- Uskoro ću da napunim 75 leta, pošto sam rođen u Novom Sadu, 23. maja 1951 – kazao je Purać.
– Na svet sam došao u kući koja se nalazila u ulici Ognjena Price, koje više ne postoji, tamo prekoputa nekadašnje zgrade „Dnevnika“. Odrastao sam, međutim, u Rotkvariji i na Detelinari. Otac Živko bio je veliki vojvodinaš, a u gradu je bio poznat i kao mesar, koji je radio u Tanurdžićevoj palati, što je bilo prestižno mesto u vremenu kada nije bilo robnih kuća i tržnih centara. On je bio iz Nadalja i učio je mesarski zanat kod majstora Nemca, pa je pravio kasnije prave đakonije na kojima smo moj mlađi brat Jovan i ja odrasli. Mama Katica rođena je u Salajci, potekla je iz porodice Bujandrić, čiji je najpoznatiji član bio njen otac, a moj deda Ilija, koji je bio fijakerista pre Drugog svetskog rata i ne mali broj Novosađana znao ga je po tome, ali i po talentu da je na bilo koju temu šaljivo umeo da priča, ali u rimama.
Dok je bio dete, Purać je voleo, kao i svi dečaci, fudbalsku loptu. Ali, zanimljivo je, nije tada bio golman, već je uživao da igra i postiže golove.
- Završio sam osnovnu školu „Žarko Zrenjanin“, gde je sada Umetnička škola na Detelinari. Tamo je bilo i igralište na kojem smo provodili puno vremena i, da, obožavao sam da postižem golove. Međutim, život je tako želeo, kasnije sam stao na gol i, evo, prošao sam kroz sve selekcije u FK Vojvodina – od pionira, preko omladinaca, prvog tima, do veterana - a danas sam predsednik Sekcije veterana mog kluba. Počeo sam da treniram u pionirima, kada nam je trener bio u to vreme čuveni igrač Voše Jovan Joca Marijanović, poznat po tome što je imao strahovit šut. Iako je igrao na poziciji centarhalfa, kada su izvođeni slobodnjaci, on i Sima Milovanov bili su za njih zaduženi. Bukvalno su cepali mreže.
Igra je bila praznik za oči
Bio je Purać deo ekipe Vojvodine koja je, 1975. godine, zamalo ispustila drugu titulu prvaka Jugoslavije, osvojivši na kraju drugo mesto.
„Tada su nam oteli titulu, to je sigurno. Igrali smo sjajan fudbal, bio je to pravi praznik za oči. U Novom Sadu smo savladali potonjeg prvaka, ekipu Hajduka, sa 2:0, a pripreme pred susret u Splitu imali smo u Makarskoj. Došao je tada da najavu derbija napravi jedan vaš kolega, novinar, kojem je trener Toza Veselinović rekao: ’Ne znam s koliko golova razlike, ali napišite da ćemo sigurno pobediti Hajduk’. Usledilo je pitanje zbog čega to radi, jer će tako samo dodatno motivisati Hajduk, ali je Toza ostao dosledan: ’Samo to napišite’. Trener Splićana bio je Tomislav Ivić, najbolji taktičar, čija je ekipa igrala na uvežbane ofsajd zamke. Toza je to video, bio je napadač, čija je filozofija bila da igra na gol više i u tome je bio majstor. Uglavnom, Ličinar i Lerinc su Splićanima sjajno bežali po bokovima i već na poluvremenu bilo je 4:1 za nas i to na stadionu kraj Plinare”.
Usledilo je i dodatno podsećanje na te dane...
- Trenirali smo, na početku priprema, na Limanu 3, tamo gde se danas nalazi Merkator. Tu su bile peščane dine koje su nasipane, jer je ranije taj deo bio močvaran, a preko puta se nalazila Železnička stanica. Zbog tog i takvog rada, bili smo fenomenalno fizički pripremljeni u odnosu na vršnjake iz drugih klubova. U toj mojoj generaciji nalazili su se i Zvonko Ivezić i Petar Nikezić i još neki kasnije značajni fudbaleri u istoriji kluba, ali i novosadskog fud-bala:braća Samardžija, Aleksić, Čakovac...
Posle pionira, Purać je branio i za omladince Vojvodine.
- Sećam se turnira u Italiji, na kojem smo igrali kao gosti tadašnjeg trećeligaša Parme, što je za sve nas bio pravi doživljaj. Na stadionu u Kazaleu bilo je 20.000 ljudi i igrali smo pod svetlošću reflektora. Upravo Radoslav Rađa Samardžija, Zdravko Aleksić i ja bili smo nešto buntovniji, pa smo posle tog takmičenja napustili Vojvodinu. Tada je prvi golman tima bio Seke, ja sam više sedeo na klupi, pa sam, po povratku, prešao u Novi Sad, gde mi je trener bio Lajčika Kokai. Aleksić i Samardžija prešli su u Slaviju i odmah postali prvotimci u tadašnjoj trećoj ligi. Na moju žalost, u proleće 1969, povredio sam meniskus i početkom naredne godine, bez razmišljanja o ozbiljnijem igranju fudbala, otišao sam u vojsku, koju sam odslužio u Benkovcu i Postojni.
Po povratku iz JNA, 1971, upisao je večernju mašinsku školu.
- Želeo sam da dobijem zvanje mašinskog tehničara, jer sam pre vojske završio Metaloprerađivačku školu. Ujedno, zaposlio sam se i u firmi „Heroj Pinki“, koja je tada bila baš jaka. Tada se odnekud pojavio u to vreme jako dobro znani trener Vojislav Krakanović, koji se raspitivao za mene, jer me je video kako branim na jednom od „Dnevnikovih“ turnira, kao i u Čereviću, čiji sam član bio jedno kraće vreme pre vojske. Povod je bila prijateljska utakmica Vojvodina – Slavija, koju je Voša dobila s čak 10:0, a Voja je bio nezadovoljan učinkom golmana. Pozvao me je i debitovao sam za klub sa Salajke u Odžacima, u utakmici koju smo izgubili s 4:1 od Tekstilca. Mislio sam da je to bio i početak i kraj moje karijere u tom klubu, ali, verujte, postoji neka vasiona koja vas štiti. Već u narednu sredu igralo se vanredno kolo, bio je 1. maj i gostovali smo u Melencima, u kojima je igrao čuveni Gazibarić... Uglavnom, branio sam dobro, postigli smo gol i slavili s 1:0.
Selektor tadašnje amaterske reprezentacije Vojvodine bio je upravo Krakanović, koji je Puraća pozvao u selekciju za turnir republika i pokrajina, koji se igrao u Kranju.
- Prvi golman bio je iskusni Jokić, a ja, tada 20-godišnjak, išao sam, mislio sam, da tamo uživam. Na sastanku pred utakmicu, međutim, saznao sam da ja počinjem na golu. Branio sam kao „lud“, imao i sreće, ali na kraju takmičenja nisam ni shvatio da smo osvojili prvo mesto. Pobedili smo Bosance i Slovence i još ne znam koga, stajao sam na golu u sve tri utakmice. Finalu je prisustvovao i Lado Jakše, naš tada poznati sudija, koji je javio u Beograd ljudima iz Partizana kako je video nekog mladog golmana koji je branio neverovatno. Došlo je to i do ušiju Vujadina Boškova... Igrala je Slavija neku prijateljskutakmicu, padala je kiša, pamtim kao da je juče bilo, a na zagrevanju sam video njega kako stoji s kišobranom, želeći da me vidi. Posle toga je otišao u „Heroj Pinki“ gde sam radio, da se raspita o meni i da zaokruži kompletnu sliku. Kada je čuo ono što je želeo, obavestio je mog poslovođu da idem u Vojvodinu da treniram i da neću dolaziti na posao neko vreme, a, ukoliko sve bude kako treba, neću više ni raditi u „Pinkiju“. Nije se dao ni poslovođa, pa je rekao: „Ne može, on sutra ima da skida gusenice na katapilaru“, ali nije vredelo. Od 1973. ponovo dolazim u Vojvodinu i tek onda sam shvatio koliko malo smo, svi mi koji smo igrali za omladince, zapravo znali o profesionalnom fudbalu.
Sećanje na legendarnog Paju Đisalova
Legendarni novosadski fotoreporter, čika Pavle Paja Đisalov, uređivao je izlog na uglu ulice Žarka Zrenjanina, u blizini nekadašnjih prostorija FK Vojvodina. Njegove slike bile su na taj način bliske stanovncima Novog Sada, samim tim i dešavanja na utakmicama „stare dame“ u eri u kojoj nije bilo toliko TV prenosa kao što je to danas slučaj.
„ Ostalo je da živi puno anegdota vezanih za rad čika Pajin. Sećam se jedne njegove sjajne fotografije, na kojoj Pera Nikezić izvodi slobodnjak, a igrači koji su bili u „živom zidu“ gledaju da se spasu i okreću glave na drugu stranu. Jedino što na originalu te slike nigde nije bilo lopte i bilo je pomalo nejasno zašto to čine. Čika Paja se, naravno, brzo snašao. Izrezao je loptu s neke druge slike i nalepio je, čime je fotografija dobila kompletno zaokruženu priču. Nije tada, naime, postojala tehnika kao što je to sada slučaj i snalazilo se pomoću štapa i kanapa, ali se – snalazilo”.
Zbog čega je bilo tako, postoji logično i racionalno obrazloženje.
– Toza Veselinović je radio s golmanima, zbog toga što je nekoliko godina bio u Kolumbiji, u kojoj nije bilo trenera specijalista za rad s čuvarima mreže. Imao sam privilegiju da puno toga naučim od Bebule Miloševića, potom i Toze, ali i od Ratka Svilara, kojem sam bio rezerva. Kada je Ratko trebao da ide u inostarnstvo, u klubu su rešili da dovedu Slobodana Janjuša i sve se nekako namestilo. Vratio se tada u klub Branko Stanković, koji je, u Srednjeevropskom kupu vodio poslednji susret Vojvodine u Pragu, protiv Slavije, u kojoj nam je bio potreban bod. Krajnji rezultat bio je 0:0 i postali smo pobednici tog takmičenja. Ja sam branio protiv Fiorentine i Vašaša, tako da sam imao prilične zasluge za osvajanje tog trofeja. Janjušu, koji je bio sjajan golman, međutim, pripalo je to zadovoljstvo da je branio u Pragu.
Ipak, kako je Purać reagovao na to što je Vojvodina dovodila golmane, a da njemu, praktično, nije bila ukazana prava prilika.
- Bilo je to neko drugačije vreme... Svilar je bio u odlasku, Janjuš je bio kvalitetan i skup golman, a ja sam, u rezultatskoj krizi u završnici prvenstva, branio u Banjaluci gde smo pobedili 1:0, pa u Novom Sadu, s Rijekom (0:0), a Slobodu smo dobili s 2:0. Nismo se nadali tim bodovima, bio sam u formi, ali, na moju nesreću, bio je tu i kraj prvenstva. Bio sam prvi čuvar mreže i tokom priprema, a onda je došla trening utakmica s Dinamom, u kojoj je, do 90. minuta, rezultat bio 2:2. Tada je Tukša skočio, savladao me, Zagrepčani su slavili, a na prvoj sledećoj utakmici na golu je stajao ponovo Svilar, koji je ostao u klubu. Eto, to je bio moj poslednji susret za Vojvodinu, takva je sudbina, a takav je i život fudbalskog profesionalca.
I pored svega, Miladin je sakupio veliki broj nastupa u dresu novosadskog superligaša.
- Kod nas nije jasno definisano to koji sve susreti ulaze u tu brojku. Broje se, zvanično, samo prvenstvene, kup i međunarodne utakmice, a ja imam mnogo više „slavaroških“, prijateljskih duela i na zavničnoj listi sam negde oko 30. mesta, s preko 300 nastupa. Toliko sam puta branio gol Vojvodine za osam ili devet godina boravka u njoj i, ako stvari ostanu takve kakve danas vladaju u fudbalu, neće me odatle niko nikada pomeriti. Nema šanse za to! Od kada sam bio dete, igrajući za svoju ulicu na Ledinama kod stare Železničke stanice, maštao sam o tome da branim za Vošu i da budem poput velikog Ilije Pantelića. Vojvodina je uvek imala sjajne golmane i sanjao sam da i ja postanem jedan od njih.
U želji da brani, i pored činjenice da je potpisao novi ugovor sa „starom damom“, Purać je, 1979. godine, napustio Novi Sad.
- Došao je za prvog golmana Zlatko Majer, vratio se u klub ponovo i Svilar, a ja sam postao treći čuvar mreže. Bilo mi je suđeno to da tavorim, kada mi se desio Rudar iz Velenja. Tamo sam bio prvi golman, kasnije i kapiten, u klubu u kojem se nije štedelo za fudbal. Imali smo sve uslove, supruga je dobila posao, nastupali smo u Drugoj ligi – Zapad i osećao sam se kao da sam član Reala iz Madrida.
Porodica
Miladin Purać oženjen je superugom Nadom i iz tog braka imaju dvojicu sinova.
„Stariji sin Željko, koji je ime dobio po mom venčanom kumu Željku Jurčiću, ima 48 godina i već više od decenije živi u Čikagu. Mlađi naslednik Milan tri godine proveo je u Kini, gde se dobro snašao i podučavao tamošnju decu engleskom jeziku. Međutim, korona ga je zaustavila na tom putu. Supriga i ja se nadamo da ćemo uskoro da postanemo baka i deda...
Posle dvogodišnjeg boravka u Sloveni-ji, kako je sam priznao, napravio je grešku.
- Vratio sam se u Vojvodinu, gde je Šujica bio prvi izbor za golmana, a ja sam opet bio treći čuvar mreže. Ponovo sam tavorio godinu i po dana i onda prešao u novosadski Indeks, gde je bio Isa Sekicki. Dobili smo posao i žena Nada i ja. Zaposlio sam se u Rafineriji 1983. i 25 godina sam tamo proveo. Danas, kada podvučem crtu, mislim da sam mogao i više da uradim u fudbalu, da sam malo više sebe cenio. Uglavnom, imao sam privilegiju da se bavim onim što sam najviše voleo, a to je fudbal.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.