(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МИЛАДИН ПУРАЋ Некадашњи голман, а данас председник секције ветерана ФК Војводина: Привилегија је радити оно што највише волиш

Верујте, међутим, да некадашњи голман новосадске Славије, Војводине, Рудара из Велења и Индекса, и те како има шта да прича на многе теме и да нас све заједно подсети на неко сада већ давно време и, барем на тренутак, осветли другу половину спортског (и не само спортског) двадесетог века.

Кренимо, ипак, редом...

- Ускоро ћу да напуним 75 лета, пошто сам рођен у Новом Саду, 23. маја 1951 – казао је Пураћ. 

– На свет сам дошао у кући која се налазила у улици Огњена Прице, које више не постоји, тамо прекопута некадашње зграде „Дневника“. Одрастао сам, међутим, у Роткварији и на Детелинари. Отац Живко био је велики војводинаш, а у граду је био познат и као месар, који је радио у Танурџићевој палати, што је било престижно место у времену када није било робних кућа и тржних центара. Он је био из Надаља и учио је месарски занат код мајстора Немца, па је правио касније праве ђаконије на којима смо мој млађи брат Јован и ја одрасли. Мама Катица рођена је у Салајци, потекла је из породице Бујандрић, чији је најпознатији члан био њен отац, а мој деда Илија, који је био фијакериста пре Другог светског рата и не мали број Новосађана знао га је по томе, али и по таленту да је на било коју тему шаљиво умео да прича, али у римама.

Док је био дете, Пураћ је волео, као и сви дечаци, фудбалску лопту. Али, занимљиво је, није тада био голман, већ је уживао да игра и постиже голове.

- Завршио сам основну школу „Жарко Зрењанин“, где је сада Уметничка школа на Детелинари. Тамо је било и игралиште на којем смо проводили пуно времена и, да, обожавао сам да постижем голове. Међутим, живот је тако желео, касније сам стао на гол и, ево, прошао сам кроз све селекције у ФК Војводина – од пионира, преко омладинаца, првог тима, до ветерана - а данас сам председник Секције ветерана мог клуба. Почео сам  да тренирам у пионирима, када нам је тренер био у то време чувени играч Воше Јован Јоца Маријановић, познат по томе што је имао страховит шут. Иако је играо на позицији центархалфа, када су извођени слободњаци, он и Сима Милованов били су за њих задужени. Буквално су цепали мреже.

Уследило је и додатно подсећање на те дане...

- Тренирали смо, на почетку припрема, на Лиману 3, тамо где се данас налази Меркатор. Ту су биле пешчане дине које су насипане, јер је раније тај део био мочваран, а преко пута се налазила Железничка станица. Због тог и таквог рада, били смо феноменално физички припремљени у односу на вршњаке из других клубова. У тој мојој генерацији налазили су се и Звонко Ивезић и Петар Никезић и још неки касније значајни фудбалери у историји клуба, али и новосадског фуд-бала:браћа Самарџија, Алексић, Чаковац...

После пионира, Пураћ је бранио и за омладинце Војводине.

- Сећам се турнира у Италији, на којем смо играли као гости тадашњег трећелигаша Парме, што је за све нас био прави доживљај. На стадиону у Казалеу било је 20.000 људи и играли смо под светлошћу рефлектора. Управо Радослав Рађа Самарџија, Здравко Алексић и ја били смо нешто бунтовнији, па смо после тог такмичења напустили Војводину. Тада је први голман тима био Секе, ја сам више седео на клупи, па сам, по повратку, прешао у Нови Сад, где ми је тренер био Лајчика Кокаи. Алексић и Самарџија прешли су у Славију и одмах постали првотимци у тадашњој трећој лиги. На моју жалост, у пролеће 1969, повредио сам менискус и почетком наредне године, без размишљања о озбиљнијем игрању фудбала, отишао сам у војску, коју сам одслужио у Бенковцу и Постојни.

По повратку из ЈНА, 1971, уписао је вечерњу машинску школу.

- Желео сам да добијем звање машинског техничара, јер сам пре војске завршио Металопрерађивачку школу. Уједно, запослио сам се и у фирми „Херој Пинки“, која је тада била баш јака. Тада се однекуд појавио у то време јако добро знани тренер Војислав Кракановић, који се распитивао за мене, јер ме је видео како браним на једном од „Дневникових“ турнира, као и у Черевићу, чији сам члан био једно краће време пре војске. Повод је била пријатељска утакмица Војводина – Славија, коју је Воша добила с чак 10:0, а Воја је био незадовољан учинком голмана. Позвао ме је и дебитовао сам за клуб са Салајке у Оџацима, у утакмици коју смо изгубили с 4:1 од Текстилца. Мислио сам да је то био и почетак и крај моје каријере у том клубу, али, верујте, постоји нека васиона која вас штити. Већ у наредну среду играло се ванредно коло, био је 1. мај и гостовали смо у Меленцима, у којима је играо чувени Газибарић... Углавном, бранио сам добро, постигли смо гол и славили с 1:0.

Селектор тадашње аматерске репрезентације Војводине био је управо Кракановић, који је Пураћа позвао у селекцију за турнир република и покрајина, који се играо у Крању.

- Први голман био је искусни Јокић, а ја, тада 20-годишњак, ишао сам, мислио сам, да тамо уживам. На састанку пред утакмицу, међутим, сазнао сам да ја почињем на голу.  Бранио сам као „луд“, имао и среће, али на крају такмичења нисам ни схватио да смо освојили прво место. Победили смо Босанце и Словенце и још не знам кога, стајао сам на голу у све три утакмице. Финалу је присуствовао и Ладо Јакше, наш тада познати судија, који је јавио у Београд људима из Партизана како је видео неког младог голмана који је бранио невероватно. Дошло је то и до ушију Вујадина Бошкова... Играла је Славија неку пријатељскутакмицу, падала је киша, памтим као да је јуче било, а на загревању сам видео њега како стоји с кишобраном, желећи да ме види. После тога је отишао у „Херој Пинки“ где сам радио, да се распита о мени и да заокружи комплетну слику. Када је чуо оно што је желео, обавестио је мог пословођу да идем у Војводину да тренирам и да нећу долазити на посао неко време, а, уколико све буде како треба, нећу више ни радити у „Пинкију“. Није се дао ни пословођа, па је рекао: „Не може, он сутра има да скида гусенице на катапилару“, али није вредело. Од 1973. поново долазим у Војводину и тек онда сам схватио колико мало смо, сви ми који смо играли за омладинце, заправо знали о професионалном фудбалу.

Због чега је било тако, постоји логично и рационално образложење.

– Тоза Веселиновић је радио с голманима, због тога што је неколико година био у Колумбији, у којој није било тренера специјалиста за рад с чуварима мреже. Имао сам привилегију да пуно тога научим од Бебуле Милошевића, потом и Тозе, али и од Ратка Свилара, којем сам био резерва. Када је Ратко требао да иде у иностарнство, у клубу су решили да доведу Слободана Јањуша и све се некако наместило. Вратио се тада у клуб Бранко Станковић, који је, у Средњеевропском купу водио последњи сусрет Војводине у Прагу, против Славије, у којој нам је био потребан бод. Крајњи резултат био је 0:0 и постали смо победници тог такмичења. Ја сам бранио против Фиорентине и Вашаша, тако да сам имао приличне заслуге за освајање тог трофеја. Јањушу, који је био сјајан голман, међутим, припало је то задовољство да је бранио у Прагу.

Ипак, како је Пураћ реаговао на то што је Војводина доводила голмане, а да њему, практично, није била указана права прилика.

- Било је то неко другачије време... Свилар је био у одласку, Јањуш је био квалитетан и скуп голман, а ја сам, у резултатској кризи у завршници првенства, бранио у Бањалуци где смо победили 1:0, па у Новом Саду, с Ријеком (0:0), а Слободу смо добили с 2:0. Нисмо се надали тим бодовима, био сам у форми, али, на моју несрећу, био је ту и крај првенства. Био сам први чувар мреже и током припрема, а онда је дошла тренинг утакмица с Динамом, у којој је, до 90. минута, резултат био 2:2. Тада је Тукша скочио, савладао ме, Загрепчани су славили, а на првој следећој утакмици на голу је стајао поново Свилар, који је остао у клубу. Ето, то је био мој последњи сусрет за Војводину, таква је судбина, а такав је и живот фудбалског професионалца. 

И поред свега, Миладин је сакупио велики број наступа у дресу новосадског суперлигаша.

- Код нас није јасно дефинисано то који све сусрети улазе у ту бројку. Броје се, званично, само првенствене, куп и међународне утакмице, а ја имам много више „славарошких“, пријатељских дуела и на завничној листи сам негде око 30. места, с преко 300 наступа. Толико сам пута бранио гол Војводине за осам или девет година боравка у њој и, ако ствари остану такве какве данас владају у фудбалу, неће ме одатле нико никада померити. Нема шансе за то! Од када сам био дете, играјући за своју улицу на Лединама код старе Железничке станице, маштао сам о томе да браним за Вошу и да будем попут великог Илије Пантелића. Војводина је увек имала сјајне голмане и сањао сам да и ја постанем један од њих.

У жељи да брани, и поред чињенице да је потписао нови уговор са „старом дамом“, Пураћ је, 1979. године, напустио Нови Сад.

- Дошао је за првог голмана Златко Мајер, вратио се у клуб поново и Свилар, а ја сам постао трећи чувар мреже. Било ми је суђено то да таворим, када ми се десио Рудар из Велења. Тамо сам био први голман, касније и капитен, у клубу у којем се није штедело за фудбал. Имали смо све услове, супруга је добила посао, наступали смо у Другој лиги – Запад и осећао сам се као да сам члан Реала из Мадрида.

После двогодишњег боравка у Словени-ји, како је сам признао, направио је грешку.

- Вратио сам се у Војводину, где је Шујица био први избор за голмана, а ја сам опет био трећи чувар мреже. Поново сам таворио годину и по дана и онда  прешао у новосадски Индекс, где је био Иса Секицки. Добили смо посао и жена Нада и ја. Запослио сам се у Рафинерији 1983.  и  25 година сам тамо провео. Данас, када подвучем црту, мислим да сам могао и више да урадим у фудбалу, да сам мало више себе ценио. Углавном, имао сам привилегију да се бавим оним што сам највише волео, а то је фудбал.   

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.