(FOTO) MALO SELO VELIKOG FUDBALA I LEPIH ŽENA Ovo je dobro mesto za život, a može da bude i mnogo bolje
Ako biste na mapi uboli šestar u Bački Jarak, sve im je na sto kilometara – Beograd, Hrvatska, Mađarska, zbog čega su meštani ponosni na svoj dobar geopolitički položaj.
A samo žele da kažu da su dobro mesto za život, premda, kako tvrde, bili bi još bolje kada bi im se konačno rešilo pitanje kanalizacije, vodovoda, škole, obilaznice...
– Pre nekoliko godina urađeni su primarni vodovi kanalizacije i postavljene vodovodne cevi, koje će biti priključene na buduću fabriku vode – kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Bački Jarak Vlado Karanović.
Kako se na ovu priču nastavio Goran Jovičić, inače prethodni predsednik sela, pitanje kanalizacije im je svima rak rana.
– Do sada je pokriveno možda 20 odsto sela, a kada bismo ostatak rešili, Bački Jarak bi zaista bio poželjno mesto za život. Sad smo dobili sredstva za nastavak projekta – veli Jovičić.
Burna istorija isprepletanih sudbina
Na mestu pustare koja se zvala „Meta-Jarak”, 1787. godine osnovan je Jarak kao najmlađe selo cara Josifa II, a naseljeno je nemačkim kolonistima. Prefiks „Bački” dodat mu je nakon Drugog svetskog rata, kada je selo ponovo opustošeno te naseljeno kolonizatorima iz Krajine, mahom Drvara, Bihaća, Ključa... Ove godine Bački Jarak obeležava 80 godina od poslednje kolonizacije, a svečanost će se održati 10. maja.
O prvobitnim žiteljima ovog mesta – Nemcima evangelističke veroispovesti – ukazuje spomenik kod pravoslavnog groblja, gde je nekada bila masovna grobnica 6.500 preminulih logoraša, budući da je evangelistička crkva u centru Jarka srušena nakon rata.
Kada je reč o famoznoj obilaznici, već pola veka obećavanoj, pretprošli predsednik Saveta Dušan Paravina, inače i član pevačke grupe „Jarački jarani”, podseća da je ova investicija preko potrebna jer je neophodno i revitalizovati glavni put ka Bečeju.
– Ujutru od osam do deset i poslepodne od tri do pet, ne možeš preći glavni put – ukazuje Paravina, aludirajući na Novosadsku ulicu. – Dnevno nam prođe oko 12.000 vozila, to je mnogo za ovako malo mesto. Ja živim na glavnom drumu, pucaju nam kuće, stalno se krpi.
Osim ovih navedenih kapitalnih investicija koje će meštani dočekati, ono što je u toku jeste sanacija osnovne škole „Slavko Rodić” koja trenutno nije u funkciji, zbog čega đaci, njih 384, idu u škole u Koloniju i Temerin.
Naime, objekat je pun pukotina, elektroinstalacije su upitne, a sportska hala koja se naslanja na zgradu škole, a na mestu nekadašnje fiskulturne sale, nema upotrebnu dozvolu, premda će je dobiti po završetku sanacije.
– Do sad smo rekonstruisali Dom zdravlja, uradili nov parking ispred škole, rekonstruisali smo pijacu, asfaltirali nekoliko ulica, dogradili jasleni deo vrtića, sredili smo dečja igrališta... Takođe, zgradu Mesne zajednice, koja je sazidana 1904, tokom tri godine smo je renovirali. U sklopu ove investciije smo sredili i deo u kom su Udruženje penzionera i Invalida rada, s kojima imamo lepu saradnju – dodaje Karanović.
„Jarački jarani” – samo kultura, ništa birtija
Jedan od simbola Bačkog Jarka poslednje četiri decenije je muška grupa „Jarački jarani” koji izvode krajišku etno muziku, pevajući tekstove inspirisane savremenim dobom. Umetnički rukovodilac benda i autor svih pesama je Momčilo Karanović (čijem stvaralaštvu se divio i Dobrica Ćosić), kom je u novembru 1975. godine najpre i predstavljena ideja o osnivanju grupe, kako bi mesto dobilo i pevače, mimo žena koje su već imale svoju izvornu pevačku grupu.
– Povodom obeležavanja 40 godina od kolonizacije u Bačkom Jarku, tadašnji koreograf u KUD-u Milorad Samardžija me je zvao da iznesem i formiram mušku pevačku grupu, kako bismo za manifestaciju imali i momke i devojke, da sve bude jedna priča – priseća se Karanović. – To me je povuklo i, evo, tu sam već 40 godina. Krenuli smo iz ljubavi prema našim korenima i entuzijazma da pomognemo svome mestu. Mi nastupamo samo na kulturnim manifestacijama, ništa birtija!
Za protekle četiri decenije prošli su Evropu uzduž i popreko, a njihov kompletan nastup postao je prepoznatljiv i po celoj zemlji.
U Bačkom Jarku nalazi se i nekoliko lokacija sa zasebnim pričama, a koje vredi spomenuti. Među njima je i ribnjak Udruženja sportskih ribolovaca „Jezero”, pod čijim okriljem su čak dva jezera, potom se mesto diči vatrogacima, FK „Mladost”, aktivu žena, KUD „Mladen Stojanović”, srpskim pravoslavnim hramom Uspenja Presvete Bogorodice, etno-kućom „Brvnara” koja je autentična iz krajeva iz kojih su meštani došli posle rata... Šta im nedostaje? Kulturni centar, koji će biti izgrađen na mestu zapuštenog objekta koji se naslanja na fudbalski teren i biće u sklopu muzeja (brvnare).
– Mi smo malo selo velikog fudbala, dosta naših meštana je igralo u Crvenoj zvezdi, Partizanu, Vojvodini... U staroj Jugoslaviji smo bili prva B liga, što je drugi rang takmičenja. A, inače, 1974. godine je mis Jugoslavije bila Jadranka Banjac, udata Filipović, koja je rodom odavde.
A ono što je najlepše u Bačkom Jarku jesu naše žene – ponosno veli Jovičić.
Deda Jovan Švaba: „Strah me je kako će svet izgledati”
Svedok razvoja Bačkog Jarka poslednjih 85 godina, što na svesnom što na nesvesnom nivou, jeste meštanin Jovan (rođeno Johan) Valrabenštajn koji je neiscrpna riznica priča iz prošlosti.
Premda je germanolog po struci, nepredvidiv život ga je odveo u svet istorije, ali i mudrosti koje i danas navode na razmišljanje, ali ponekad i na smeh. Jer deda Jovan Švaba, kako mu je nadimak, i te kako zna za šegu...
– Ja imam problem sa izražavanjem u kombinaciji sa razmišljanjem, jer štagod sam dosad rekao, zato sam se kajao, a štogod sam pomislio, to me je samog razočaralo – veli naš najstariji sagovornik, prisećajući se brojnih „opuštenih” razgovora u Dnevnikovom klubu na desetom spratu zgrade, „gore u kafani”. – Bavio sam se onim što je prošlo, iako nisam istoričar po struci, ali zbog znanja jezika bio sam prinuđen da čitam rukopise iz 17, 18. i 19. veka, na slavenoserbskom, nemačkom, mađarskom, ponešto latinskom... A što se budućnosti tiče, nisam najbolji prorok. Strah me je kako će svet izgledati, ali sam srećan što u tome neću učestvovati. Život ljudima oduzima mnogo vremena, to je problem. Rekao sam da, kad umrem, na ploči mi neće pisati ni ime ni prezime, samo će biti: „Ovde je onaj kome je jedino ovo pošlo za rukom”, da ne bude posle dileme!
Deda Jovan ne samo da je lični svedok nekih vremena, već je svojom posvećenošću preveo i prilagodio monografiju „Bački Jarak – Jarek”, a koju su prvobitno napisali lekar dr Johan Šmit, sveštenik Franc Morgentaler, učitelj Vilhelm Hajnc i lekar dr Franc Valrabenštajn za period od 1787. do 1937. godine. Međutim, njegova životna priča puna je neobičnih situacija.
– Kako je Bački Jarak bio logor, u kom su smeštane podunavske Švabe iz okoline, svi oni koji nisu otišli za Nemačku posle rata, a moja porodica je imala sreću da nije nastradala, jer nam je svojevremeno bio kralj Aleksandar I, za Mariju Tereziju ne znam da li je bila... Ali onda nam je bio komandant ukrajinskog fronta Tolbuhin. Imali smo raznih avantura – priča nam Švaba.
I duhu svog priključenija, sagovornik nam je ispričao još jedan podatak ali u komičnom maniru, poprilično slikovito.
– Ova ulica koja je najduža u Srbiji, a prolazi kroz Bački Jarak i Temerin, duga je oko 12 kilometara i sada se zove Novosadska. Otkad ja znam za tu ulicu, prvo je bila Staljinova, onda smo se posvađali, pa je postala Titova. Onda smo se ponovo posvađali, ali sami sa sobom, pa je ulica postala Novosadska – kaže Johan Valrabenštajn.
