(ФОТО) МАЛО СЕЛО ВЕЛИКОГ ФУДБАЛА И ЛЕПИХ ЖЕНА Ово је добро место за живот, а може да буде и много боље
Ако бисте на мапи уболи шестар у Бачки Јарак, све им је на сто километара – Београд, Хрватска, Мађарска, због чега су мештани поносни на свој добар геополитички положај.
А само желе да кажу да су добро место за живот, премда, како тврде, били би још боље када би им се коначно решило питање канализације, водовода, школе, обилазнице...
– Пре неколико година урађени су примарни водови канализације и постављене водоводне цеви, које ће бити прикључене на будућу фабрику воде – каже председник Савета Месне заједнице Бачки Јарак Владо Карановић.
Како се на ову причу наставио Горан Јовичић, иначе претходни председник села, питање канализације им је свима рак рана.
– До сада је покривено можда 20 одсто села, а када бисмо остатак решили, Бачки Јарак би заиста био пожељно место за живот. Сад смо добили средства за наставак пројекта – вели Јовичић.
Бурна историја испреплетаних судбина
На месту пустаре која се звала „Мета-Јарак”, 1787. године основан је Јарак као најмлађе село цара Јосифа II, а насељено је немачким колонистима. Префикс „Бачки” додат му је након Другог светског рата, када је село поново опустошено те насељено колонизаторима из Крајине, махом Дрвара, Бихаћа, Кључа... Ове године Бачки Јарак обележава 80 година од последње колонизације, а свечаност ће се одржати 10. маја.
О првобитним житељима овог места – Немцима евангелистичке вероисповести – указује споменик код православног гробља, где је некада била масовна гробница 6.500 преминулих логораша, будући да је евангелистичка црква у центру Јарка срушена након рата.
Када је реч о фамозној обилазници, већ пола века обећаваној, претпрошли председник Савета Душан Паравина, иначе и члан певачке групе „Јарачки јарани”, подсећа да је ова инвестиција преко потребна јер је неопходно и ревитализовати главни пут ка Бечеју.
– Ујутру од осам до десет и послеподне од три до пет, не можеш прећи главни пут – указује Паравина, алудирајући на Новосадску улицу. – Дневно нам прође око 12.000 возила, то је много за овако мало место. Ја живим на главном друму, пуцају нам куће, стално се крпи.
Осим ових наведених капиталних инвестиција које ће мештани дочекати, оно што је у току јесте санација основне школе „Славко Родић” која тренутно није у функцији, због чега ђаци, њих 384, иду у школе у Колонију и Темерин.
Наиме, објекат је пун пукотина, електроинсталације су упитне, а спортска хала која се наслања на зграду школе, а на месту некадашње фискултурне сале, нема употребну дозволу, премда ће је добити по завршетку санације.
– До сад смо реконструисали Дом здравља, урадили нов паркинг испред школе, реконструисали смо пијацу, асфалтирали неколико улица, доградили јаслени део вртића, средили смо дечја игралишта... Такође, зграду Месне заједнице, која је сазидана 1904, током три године смо је реновирали. У склопу ове инвестциије смо средили и део у ком су Удружење пензионера и Инвалида рада, с којима имамо лепу сарадњу – додаје Карановић.
„Јарачки јарани” – само култура, ништа биртија
Један од симбола Бачког Јарка последње четири деценије је мушка група „Јарачки јарани” који изводе крајишку етно музику, певајући текстове инспирисане савременим добом. Уметнички руководилац бенда и аутор свих песама је Момчило Карановић (чијем стваралаштву се дивио и Добрица Ћосић), ком је у новембру 1975. године најпре и представљена идеја о оснивању групе, како би место добило и певаче, мимо жена које су већ имале своју изворну певачку групу.
– Поводом обележавања 40 година од колонизације у Бачком Јарку, тадашњи кореограф у КУД-у Милорад Самарџија ме је звао да изнесем и формирам мушку певачку групу, како бисмо за манифестацију имали и момке и девојке, да све буде једна прича – присећа се Карановић. – То ме је повукло и, ево, ту сам већ 40 година. Кренули смо из љубави према нашим коренима и ентузијазма да помогнемо своме месту. Ми наступамо само на културним манифестацијама, ништа биртија!
За протекле четири деценије прошли су Европу уздуж и попреко, а њихов комплетан наступ постао је препознатљив и по целој земљи.
У Бачком Јарку налази се и неколико локација са засебним причама, а које вреди споменути. Међу њима је и рибњак Удружења спортских риболоваца „Језеро”, под чијим окриљем су чак два језера, потом се место дичи ватрогацима, ФК „Младост”, активу жена, КУД „Младен Стојановић”, српским православним храмом Успења Пресвете Богородице, етно-кућом „Брвнара” која је аутентична из крајева из којих су мештани дошли после рата... Шта им недостаје? Културни центар, који ће бити изграђен на месту запуштеног објекта који се наслања на фудбалски терен и биће у склопу музеја (брвнаре).
– Ми смо мало село великог фудбала, доста наших мештана је играло у Црвеној звезди, Партизану, Војводини... У старој Југославији смо били прва Б лига, што је други ранг такмичења. А, иначе, 1974. године је мис Југославије била Јадранка Бањац, удата Филиповић, која је родом одавде.
А оно што је најлепше у Бачком Јарку јесу наше жене – поносно вели Јовичић.
Деда Јован Шваба: „Страх ме је како ће свет изгледати”
Сведок развоја Бачког Јарка последњих 85 година, што на свесном што на несвесном нивоу, јесте мештанин Јован (рођено Јохан) Валрабенштајн који је неисцрпна ризница прича из прошлости.
Премда је германолог по струци, непредвидив живот га је одвео у свет историје, али и мудрости које и данас наводе на размишљање, али понекад и на смех. Јер деда Јован Шваба, како му је надимак, и те како зна за шегу...
– Ја имам проблем са изражавањем у комбинацији са размишљањем, јер штагод сам досад рекао, зато сам се кајао, а штогод сам помислио, то ме је самог разочарало – вели наш најстарији саговорник, присећајући се бројних „опуштених” разговора у Дневниковом клубу на десетом спрату зграде, „горе у кафани”. – Бавио сам се оним што је прошло, иако нисам историчар по струци, али због знања језика био сам принуђен да читам рукописе из 17, 18. и 19. века, на славеносербском, немачком, мађарском, понешто латинском... А што се будућности тиче, нисам најбољи пророк. Страх ме је како ће свет изгледати, али сам срећан што у томе нећу учествовати. Живот људима одузима много времена, то је проблем. Рекао сам да, кад умрем, на плочи ми неће писати ни име ни презиме, само ће бити: „Овде је онај коме је једино ово пошло за руком”, да не буде после дилеме!
Деда Јован не само да је лични сведок неких времена, већ је својом посвећеношћу превео и прилагодио монографију „Бачки Јарак – Јарек”, а коју су првобитно написали лекар др Јохан Шмит, свештеник Франц Моргенталер, учитељ Вилхелм Хајнц и лекар др Франц Валрабенштајн за период од 1787. до 1937. године. Међутим, његова животна прича пуна је необичних ситуација.
– Како је Бачки Јарак био логор, у ком су смештане подунавске Швабе из околине, сви они који нису отишли за Немачку после рата, а моја породица је имала срећу да није настрадала, јер нам је својевремено био краљ Александар I, за Марију Терезију не знам да ли је била... Али онда нам је био командант украјинског фронта Толбухин. Имали смо разних авантура – прича нам Шваба.
И духу свог прикљученија, саговорник нам је испричао још један податак али у комичном маниру, поприлично сликовито.
– Ова улица која је најдужа у Србији, а пролази кроз Бачки Јарак и Темерин, дуга је око 12 километара и сада се зове Новосадска. Откад ја знам за ту улицу, прво је била Стаљинова, онда смо се посвађали, па је постала Титова. Онда смо се поново посвађали, али сами са собом, па је улица постала Новосадска – каже Јохан Валрабенштајн.
