NOVOSAĐANKA TRAGA ZA VLASNIKOM USPOMENE Ko su Stevan i Sonja i zašto je njihova posveta stara tri decenije završila na aukciji?
U svetu gde digitalni zapisi polako brišu trag mastila na papiru, jedna neobična objava u Fejsbuk grupi „Novosađanke“ podsetila nas je zašto su posvete u knjigama često vrednije od samog sadržaja koji se nalazi među koricama.
Sve je počelo kada je jedna sugrađanka, strastveni ljubitelj knjiga i čuvar tuđih uspomena, došla u posed knjige koja očigledno ima svoju priču i to ne samo onu koju je pisac zamislio. U pitanju je primerak sa posvetom izvesnom Stevanu, koju mu je kupila Sonja, a koja datira još iz 1997. godine. Kako je ova knjiga, skoro tri decenije kasnije, završila na aukcijskoj prodaji, ostaje misterija koju sadašnja vlasnica želi da rasvetli.
„Volim posvete, one čine knjige“, poručila je ona, naslućujući da se iza nekoliko rečenica napisanih u Beočinu, jedne davne jeseni pre 29 godina, krije nešto uzbudljivo i možda presudno za dvoje ljudi.
Da li je Stevanu ova uspomena prestala da bude važna nakon toliko vremena, ili je knjiga nestala u vihoru života bez njegovog znanja? Da li Sonja zna da je njen poklon iz devedesetih završio u tuđim rukama? Ova pitanja pokrenula su lavinu komentara među Novosađankama.
Dok jedni nagađaju da je u pitanju Pekićevo „Vreme čuda“, drugi upozoravaju u šali: „Nemojte praviti Stevanu problem, ovo je bilo davno“. Ipak, preovladava želja da ova potraga stara tri decenije ima srećan kraj. Članice grupe predlažu da se oglas proširi i na druge lokalne grupe kako bi se pronašao Stevan ili neko ko ga poznaje.
Ako ste vi Stevan iz Beočina koji čuva uspomenu na tu jesen 1997. godine, ili Sonja koja je ovom knjigom pre tri decenije želela nešto da poruči, javite se. Neka ova priča konačno dobije svoj epilog, a knjiga put do svog pravog vlasnika. Jer, neke uspomene jednostavno ne bi smele da budu zaboravljene, čak ni posle toliko godina.
