NIKO NE ZNA ZA NJEGA, A BIO JE LEGENDA JUGOSLOVENSKOG KASKADERSTVA Neprikosnoveni virtuoz s konjima snimao i sa svetskim zvezdama

Čak ni sedlo i bisage na vrhu merdevina koje mu služe kao police za knjige ne ukazuju na uzbudljivu profesionalnu karijeru, ali slute da to od čega je živeo ima veze sa konjima. I to ne bilo kakve. Za razliku od pojedinih kolega koji su od sebe i posla kojim se i Milan bavio do pre deceniju napravili brend, on se, stiče se utisak, trudio da ga obavi profesionalno, bez potrebe za pompom i popularnošću. Otuda se valjda o njemu gotovo ništa ne može naći na sveznajućem internetu.

A ovaj vitalni osamdesetsedmogodišnjak, otac šestoro dece, većinu života proveo je baveći se kaskaderstvom. To danas može da potvrdi najveća svetska onlajn baza podataka o filmovima, glumcima, serijama – IMDb sajt, i to je otprilike sve što u digitalnom svetu postoji o njemu. A ono što on o svom životu može da ispriča moglo bi da stane u roman.

U koliko filmskih ostvarenja je učestvovao kaže da pouzdano ne zna, ali je siguran da je „Tezej“, snimljen u banatskoj ravnici 1960. godine, prvi film u kom je učestvovao, a „Na mlečnom putu“ Emira Kusturice u kom je zaigrala i Monika Beluči 2016, poslednji. Ali zato se prebrojavanjem listova uredno vođene evidencije, pohranjene u fasciklama po godinama sa svim podacima o filmovima, uključujući i imena konja koji su učestvovali, može doći do tog broja. 

U toj hrpi su svi – snimljeni na našem tlu i izvan granica, za domaću kinematografiju, kao i za stranu. Za razliku od Dragomira Stanojevića, poznatijeg kao Bata Kameni koji je bio u jugoslovenskom kaskaderstvu broj jedan u scenama s automobilima, specijalnost Milana Mitića bili su konji.

 Uz malo obuke i sa ljubavlju koju je u detinjstvu počeo da gaji prema konjima u Požarevcu, ovladao je veštinom po kojoj je bio poznat i postao pravi virtuoz u radu sa tim četvoronožnim plemenitim životinjama.

– Igrom slučaja rođen sam 18. avgusta 1939. godine u Beogradu, gde je moj otac Božidar pohađao višu školu Vojne akademije, ali smo živeli u Požarevcu – započinje Mitić priču o sebi. – Volim da istaknem na ovim prostorima da smo austrijski car Franc Jozef i ja rođeni istog dana, samo sa razlikom od stotinu i više godina, a i doživeo sam njegove. Deda po majci iz dobrostojeće nemačke mlinarske porodice, poreklom iz Bele Crkve, sa baba Živkom zbog koje je prešao u pravoslavlje i posrbio ime i prezime, imao je u Požarevcu tri kuće. Moji roditelji su se upoznali na nekom balu dok je tata bio na oficirskom kursu u Požarevcu. Nakon dvadesetsedmomartovskog puča u kom je aktivno učestvovao i po raspadu jugoslovenske vojske, na planini Čičevici u sukobu sa albanskim nacionalistima bio je ranjen i 15. aprila je bombom oduzeo sebi život. Mamu je rat zatekao u Kosovskoj Mitrovici. Šiptarska porodica je prihvatila nju i mene, i još nekoliko srpskih žena, dok nije proradila železnica i time se stvorili uslovi da ode na sever – u Požarevac kod nane Živke.

Prvi film bio mu je „Tezej”, a od filmske industrije se oprostio saradnjom sa Emirom Kusturicom na ostvarenju „Život je lep”

Ostavši bez oca kao dvogodišnjak, Milan sa majkom Jelenom živi u Požarevcu do drugog razreda gimnazije. Ergela Ljubičevo, na četiri kilometra od centra Požarevca, u kom je živeo u jednoj od dedinih kuća, obližnje Pastuvsko stanište i tamošnji konjički klub, bili su veliki izazov kom Milan kao dečak nije mogao odoleti.

– Kod čika Jove Dimitrijevića, šefa, i Branka Đorđevića njegovog podređenog, na Pastuvskom staništu prošao sam dvomesečnu dril obuku. Pastuvi za priplod moraju puno da se kreću i da se jašu. To sam radio kada sam imao 12 godina. Posle smo odlazili na terensko jahanje, a po povratku smo morali da šetemo konje. Bile su dve štale pune konja od dve i tri godine namenjenih za vojsku. Tek kad napune tri godine, to znači kad im noge ojačaju, oni se mogu najahivati, a to podrazumeva lonžiranje, njihovo navikavanje na sedlo jer nikad nisu jahani... Taj dril koji sam imao kod njih dvojice bio mi je od ogromne koristi...

Preseljenje s majkom u Beograd zbog nastavka školovanja za Milana nije značilo prestanak druženja sa konjima. Upisao se u 14. Beogradsku gimnaziju i dok je sa majkom stanovao na Čuburi, peške je u jedan sat po ponoći odlazio na hipodrom da bi izjahavao konje iz Ljubičeva koji su preko leta bili u Beogradu, a zimi u Požarevcu. Radio je to „ispod žita“ jer je za tako nešto bio potreban profesionalni tzv. lisans. 

Snalazio se tako što su mu džokeji, pošto bi izgubili od njega partije tablića, dopuštali da vodi konje od štala do hipodroma. Za to je dobijao 150 dinara, a bioskopska ulaznica je tada koštala 50. Kaže da je po dva konja šetao, što nije nimalo naivan posao, a zarada je bila dovoljna za studenta prava, što je u međuvremenu postao.

– Naša konjica je ukinuta 1959. i Centralni filmski studio Košutnjak 140 konja uzme od vojske za snimanje filmova. Sretnem jednom prilikom u Beogradu na ulici Rajka, paradnog kočijaša, koji je vozio direktora Ljubičeva. Rajko se zaposlio u konjici u Avala filmu, čiji upravnik je bio tada čuveni Ratko Dražević. Saopštio mi je da je za snimanje filma „Tezej“ u Jabuci pored Pančeva potrebno prebaciti konje i ja se prihvatim da to radim. Lova za tri noći jahanja takva da pokojnoj majci kupim šporet. Iste godine u Barandi radi se film „Rimske device“, sa engleskom glumicom Silvijom Sims. Tada prvi put vidim kaskadere u akciji. Sve što je od njih zahtevano, meni je išlo od ruke. Dođe posle na red film „Oldšeterhend“ (Old Shatterhand), kad su kaskaderi bili zauzeti, i ja dobijem šansu. Oni se inače drže čvrsto, ne primaju nove članove. Trebalo je oboriti konja bez sedla, što oni ne bi prihvatili. Ja jesam, i uspešno obavim zadatak...

Otvorivši sebi vrata sveta filma na poziciji statiste jahača, Milan je nastavio da gradi kaskadersku karijeru u kojoj je bio i šef konjice, i šef kaskadera... Od stand koordinatora Boba Simonsa, koji je došao za film „Dugi brodovi” da obučava kaskadere, priznaje, naučio je tehnike obaranja konja. A prelomna za Milana Mitića i njegovu filmsku karijeru bila je, kako sam kaže, 1982. godina i film „Veliki transport“, kada je bio šef konjice, a sudbonosna jer je tokom snimanja svojim egzibicijama privukao na sebe pažnju mlade Novosađanke s kojom je posle sklopio drugi po redu brak.

Dok je trajao zastoj u filmskoj industriji 70-ih godina, Milan se bavio advokaturom, i to kao jedini stručnjak za film. Ali ne zadugo. Seća se da je bio na seminaru za pravosudni ispit kada je dobio poziv od režisera „Užičke republike“ Žike Mitrovića da snima padove s konja. Ponuda kakva se ne odbija. Kaže da je plata veterinarskog inspektora tada bila 200.000, a on je za jedan- dva pada dobijao 250.000. Pritom je bio šef kaskadera. U džep je od tog filma stavio 14 miliona dinara, samo od padova. 

Seća se rado snimanja mnogih filmova i saradnje sa filmadžijama. Jedan od takvih je „Seljačka buna“ i saradnja sa oskarovcem, hrvatskim producentom i glumcem jevrejskog porekla Brankom Lustigom i prvim čovekom za kaskadu kod njih Ivom Krištofom. Kaže da je sa svim glumcima bio u dobrim odnosima. Ipak ističe Batu Živojinovića među njima kao pravog lafčinu koji je pak za Milana govorio da je doktor za posao s konjima.

Prvog konja po imenu Fez kupio je po pola sa drugom, a najviše u životu imao je 23 grla. Osim filma, i drugi poslovi kojima se bavio imali su veze sa konjima. 

– Sa kolegom Miroslavom Bukovčićem, konjušarom u Filmskom gradu, koji je sa svojim konjem Kokanom izvodio akrobacije, i Matom Ivankovićem, nekadašnjim konjičkim podoficirom, prošpartao sam Jugoslaviju dajući kaskaderske predstave, koje su svuda bile dobro prihvaćene. Bukovčićev program sam ja dopunio svojim tačkama. Punili smo stadione, ali i tašne parama.

Posle toga usledila je i kratkotrajna epizoda sa radom u cirkusu. Reč je o italijanskom cirkusu Liane Orfei. Dobili su ponudu da sklope ugovor na tri godine, pristali su na jednu, ali je Milan posle tri meseca odlučno rekao „ne“ ortačkim poslovima i otisnuo se u samostalne vode. 

Doznavši od jednog jahača iz Zagreba da se traži novi upravljač jahanja za turiste u Plavoj laguni u Poreču, odlučuje da okuša sreću. Posrećilo mu se  i 18 godina, od 1974. do 1992, sa, u jednom trenutku čak 23 konja, pružao je turistima taj ugođaj. O zaradi ne treba ni govoriti. Tamo je sazidao i kuću. U to vreme, tačnije 1978. godine,  postao je i vlasnik jednog zamka iz 17. veka u centralnoj Sloveniji. U pitanju je Zavrh u mestu Spodnja Slivnica. 

No, ratne devedesete učinile su svoje. Postao je, blago rečeno, nepoželjan u Hrvatskoj, i posle angažmana u Turskoj, gde je bio na snimanju filma, organizuje operaciju spasavanja konja. 

– Po povratku sa snimanja filma „Kurtuluš” u Turskoj 1994. nisam smeo u Hrvatsku da dođem. Trebalo je 14 konja izbaviti iz Poreča. U tome mi je pomogao prijatelj Lojze Potočnik. Bila je to operacija filmskih razmera. Lojze je našao lažnog kupca za konje iz Pazina kako bi izgledalo da je sve regularno, a kod hrvatskog Karlovca ih je on prejahao, jednog po jednog, preko Kupe gde sam ih ja čekao. Prebacio je i 22 sedla, ne samo 14 konja. Dva konja sam poklonio, jednog od njih dobio je baš Potočnik, a 12 sam prodao po ceni znatno nižoj od realne.

U Srbiji je Poreč zamenio Suboticom, gde su mu i deca iz drugog braka krenula u školu. Dobio je odmah ponudu da bude upravnik Ergele na Kelebiji. Kaže da nikad nije imao šefa osim u vojsci, i to navodi kao razlog što je nije prihvatio. 

– Imali su jednu kobilu s koje su svi padali. Mene nije mogla da obori. Opet su moje cake bile presudne – s ponosom će Milan.

U međuvremenu, 1998. godine je prodao Zavrh Stanetu Kropužeku, a novcem zbrinuo kćerke iz prvog braka. Potom se nastanio sa drugom suprugom i dvoje dece u Novom Sadu.

Pitanje da li mu nedostaju konji nametnulo se samo. Usledio je kratak i iznenađujuć odgovor koji glasi – ne. I kratko objašnjenje: „Sve u svoje vreme“.

Zorica Milosavljević