НИКО НЕ ЗНА ЗА ЊЕГА, А БИО ЈЕ ЛЕГЕНДА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КАСКАДЕРСТВА Неприкосновени виртуоз с коњима снимао и са светским звездама

Чак ни седло и бисаге на врху мердевина које му служе као полице за књиге не указују на узбудљиву професионалну каријеру, али слуте да то од чега је живео има везе са коњима. И то не било какве. За разлику од појединих колега који су од себе и посла којим се и Милан бавио до пре деценију направили бренд, он се, стиче се утисак, трудио да га обави професионално, без потребе за помпом и популарношћу. Отуда се ваљда о њему готово ништа не може наћи на свезнајућем интернету.

А овај витални осамдесетседмогодишњак, отац шесторо деце, већину живота провео је бавећи се каскадерством. То данас може да потврди највећа светска онлајн база података о филмовима, глумцима, серијама – IMDb сајт, и то је отприлике све што у дигиталном свету постоји о њему. А оно што он о свом животу може да исприча могло би да стане у роман.

У колико филмских остварења је учествовао каже да поуздано не зна, али је сигуран да је „Тезеј“, снимљен у банатској равници 1960. године, први филм у ком је учествовао, а „На млечном путу“ Емира Кустурице у ком је заиграла и Моника Белучи 2016, последњи. Али зато се пребројавањем листова уредно вођене евиденције, похрањене у фасциклама по годинама са свим подацима о филмовима, укључујући и имена коња који су учествовали, може доћи до тог броја. 

У тој хрпи су сви – снимљени на нашем тлу и изван граница, за домаћу кинематографију, као и за страну. За разлику од Драгомира Станојевића, познатијег као Бата Камени који је био у југословенском каскадерству број један у сценама с аутомобилима, специјалност Милана Митића били су коњи.

 Уз мало обуке и са љубављу коју је у детињству почео да гаји према коњима у Пожаревцу, овладао је вештином по којој је био познат и постао прави виртуоз у раду са тим четвороножним племенитим животињама.

– Игром случаја рођен сам 18. августа 1939. године у Београду, где је мој отац Божидар похађао вишу школу Војне академије, али смо живели у Пожаревцу – започиње Митић причу о себи. – Волим да истакнем на овим просторима да смо аустријски цар Франц Јозеф и ја рођени истог дана, само са разликом од стотину и више година, а и доживео сам његове. Деда по мајци из добростојеће немачке млинарске породице, пореклом из Беле Цркве, са баба Живком због које је прешао у православље и посрбио име и презиме, имао је у Пожаревцу три куће. Моји родитељи су се упознали на неком балу док је тата био на официрском курсу у Пожаревцу. Након двадесетседмомартовског пуча у ком је активно учествовао и по распаду југословенске војске, на планини Чичевици у сукобу са албанским националистима био је рањен и 15. априла је бомбом одузео себи живот. Маму је рат затекао у Косовској Митровици. Шиптарска породица је прихватила њу и мене, и још неколико српских жена, док није прорадила железница и тиме се створили услови да оде на север – у Пожаревац код нане Живке.

Први филм био му је „Тезеј”, а од филмске индустрије се опростио сарадњом са Емиром Кустурицом на остварењу „Живот је леп”

Оставши без оца као двогодишњак, Милан са мајком Јеленом живи у Пожаревцу до другог разреда гимназије. Ергела Љубичево, на четири километра од центра Пожаревца, у ком је живео у једној од дединих кућа, оближње Пастувско станиште и тамошњи коњички клуб, били су велики изазов ком Милан као дечак није могао одолети.

– Код чика Јове Димитријевића, шефа, и Бранка Ђорђевића његовог подређеног, на Пастувском станишту прошао сам двомесечну дрил обуку. Пастуви за приплод морају пуно да се крећу и да се јашу. То сам радио када сам имао 12 година. После смо одлазили на теренско јахање, а по повратку смо морали да шетемо коње. Биле су две штале пуне коња од две и три године намењених за војску. Тек кад напуне три године, то значи кад им ноге ојачају, они се могу најахивати, а то подразумева лонжирање, њихово навикавање на седло јер никад нису јахани... Тај дрил који сам имао код њих двојице био ми је од огромне користи...

Пресељење с мајком у Београд због наставка школовања за Милана није значило престанак дружења са коњима. Уписао се у 14. Београдску гимназију и док је са мајком становао на Чубури, пешке је у један сат по поноћи одлазио на хиподром да би изјахавао коње из Љубичева који су преко лета били у Београду, а зими у Пожаревцу. Радио је то „испод жита“ јер је за тако нешто био потребан професионални тзв. лисанс. 

Сналазио се тако што су му џокеји, пошто би изгубили од њега партије таблића, допуштали да води коње од штала до хиподрома. За то је добијао 150 динара, а биоскопска улазница је тада коштала 50. Каже да је по два коња шетао, што није нимало наиван посао, а зарада је била довољна за студента права, што је у међувремену постао.

– Наша коњица је укинута 1959. и Централни филмски студио Кошутњак 140 коња узме од војске за снимање филмова. Сретнем једном приликом у Београду на улици Рајка, парадног кочијаша, који је возио директора Љубичева. Рајко се запослио у коњици у Авала филму, чији управник је био тада чувени Ратко Дражевић. Саопштио ми је да је за снимање филма „Тезеј“ у Јабуци поред Панчева потребно пребацити коње и ја се прихватим да то радим. Лова за три ноћи јахања таква да покојној мајци купим шпорет. Исте године у Баранди ради се филм „Римске девице“, са енглеском глумицом Силвијом Симс. Тада први пут видим каскадере у акцији. Све што је од њих захтевано, мени је ишло од руке. Дође после на ред филм „Олдшетерхенд“ (Old Shatterhand), кад су каскадери били заузети, и ја добијем шансу. Они се иначе држе чврсто, не примају нове чланове. Требало је оборити коња без седла, што они не би прихватили. Ја јесам, и успешно обавим задатак...

Отворивши себи врата света филма на позицији статисте јахача, Милан је наставио да гради каскадерску каријеру у којој је био и шеф коњице, и шеф каскадера... Од станд координатора Боба Симонса, који је дошао за филм „Дуги бродови” да обучава каскадере, признаје, научио је технике обарања коња. А преломна за Милана Митића и његову филмску каријеру била је, како сам каже, 1982. година и филм „Велики транспорт“, када је био шеф коњице, а судбоносна јер је током снимања својим егзибицијама привукао на себе пажњу младе Новосађанке с којом је после склопио други по реду брак.

Док је трајао застој у филмској индустрији 70-их година, Милан се бавио адвокатуром, и то као једини стручњак за филм. Али не задуго. Сећа се да је био на семинару за правосудни испит када је добио позив од режисера „Ужичке републике“ Жике Митровића да снима падове с коња. Понуда каква се не одбија. Каже да је плата ветеринарског инспектора тада била 200.000, а он је за један- два пада добијао 250.000. Притом је био шеф каскадера. У џеп је од тог филма ставио 14 милиона динара, само од падова. 

Сећа се радо снимања многих филмова и сарадње са филмаџијама. Један од таквих је „Сељачка буна“ и сарадња са оскаровцем, хрватским продуцентом и глумцем јеврејског порекла Бранком Лустигом и првим човеком за каскаду код њих Ивом Криштофом. Каже да је са свим глумцима био у добрим односима. Ипак истиче Бату Живојиновића међу њима као правог лафчину који је пак за Милана говорио да је доктор за посао с коњима.

Првог коња по имену Фез купио је по пола са другом, а највише у животу имао је 23 грла. Осим филма, и други послови којима се бавио имали су везе са коњима. 

– Са колегом Мирославом Буковчићем, коњушаром у Филмском граду, који је са својим коњем Коканом изводио акробације, и Матом Иванковићем, некадашњим коњичким подофициром, прошпартао сам Југославију дајући каскадерске представе, које су свуда биле добро прихваћене. Буковчићев програм сам ја допунио својим тачкама. Пунили смо стадионе, али и ташне парама.

После тога уследила је и краткотрајна епизода са радом у циркусу. Реч је о италијанском циркусу Лиане Орфеи. Добили су понуду да склопе уговор на три године, пристали су на једну, али је Милан после три месеца одлучно рекао „не“ ортачким пословима и отиснуо се у самосталне воде. 

Дознавши од једног јахача из Загреба да се тражи нови управљач јахања за туристе у Плавој лагуни у Поречу, одлучује да окуша срећу. Посрећило му се  и 18 година, од 1974. до 1992, са, у једном тренутку чак 23 коња, пружао је туристима тај угођај. О заради не треба ни говорити. Тамо је сазидао и кућу. У то време, тачније 1978. године,  постао је и власник једног замка из 17. века у централној Словенији. У питању је Заврх у месту Сподња Сливница. 

Но, ратне деведесете учиниле су своје. Постао је, благо речено, непожељан у Хрватској, и после ангажмана у Турској, где је био на снимању филма, организује операцију спасавања коња. 

– По повратку са снимања филма „Куртулуш” у Турској 1994. нисам смео у Хрватску да дођем. Требало је 14 коња избавити из Пореча. У томе ми је помогао пријатељ Лојзе Поточник. Била је то операција филмских размера. Лојзе је нашао лажног купца за коње из Пазина како би изгледало да је све регуларно, а код хрватског Карловца их је он прејахао, једног по једног, преко Купе где сам их ја чекао. Пребацио је и 22 седла, не само 14 коња. Два коња сам поклонио, једног од њих добио је баш Поточник, а 12 сам продао по цени знатно нижој од реалне.

У Србији је Пореч заменио Суботицом, где су му и деца из другог брака кренула у школу. Добио је одмах понуду да буде управник Ергеле на Келебији. Каже да никад није имао шефа осим у војсци, и то наводи као разлог што је није прихватио. 

– Имали су једну кобилу с које су сви падали. Мене није могла да обори. Опет су моје цаке биле пресудне – с поносом ће Милан.

У међувремену, 1998. године је продао Заврх Станету Кропужеку, а новцем збринуо кћерке из првог брака. Потом се настанио са другом супругом и двоје деце у Новом Саду.

Питање да ли му недостају коњи наметнуло се само. Уследио је кратак и изненађујућ одговор који гласи – не. И кратко објашњење: „Све у своје време“.

Зорица Милосављевић