SLOVO PESNIKA BLAGOJA BAKOVIĆA NA URUČENJU „ZLATNE KNJIGE” BIBLIOTEKE MATICE SRPSKE Ne oduzimam reč pesmi da bih je sebi dao

A priča počinje ovako. Jedan dečak je, na jednoj obali, na livadi pored reke, čuvao povereno mu stado. Kuća mu je bila blizu, mogao je kamenčićem da je dobaci, ali na drugoj obali. Da bi svoje stado vratio kući, u određeno doba dana, dečak je stado morao da tera uzvodno kilometrima, do mostića na reci, pa isto toliko nazad do kuće. Danima i godinama, dečak je u svojoj mašti zamišljao most koji bi, spajajući obale reke skratio deo njegove čobanske nevolje. Zagledan u drugu obalu, posle dugih leta i jeseni, jednom prilikom dečak je izgovorio reč most. 

Tada, taj dečak, to čobanče, nije znalo da će biti najbolji đak u osnovnoj i srednjoj školi, da će, daleko od svog rodnog sela i svog detinjstva i mladosti, doktorirati arhitekturu, u Moskvi recimo. Da će jednog dana, kao sada već čuveni arhitekta otići, na isto ono mesto, na kom je osetio potrebu da izgovori reč most. Do tog trenutka ni sam nije znao da će iz te reči most izvaditi most, i da će, tom opredmećenom rečju, zauvek spojiti te dve, do tad nespojene obale. Taj dečak će ostariti, ta uspravna zemlja poravnaće se sa ostalom ravnom i horizontalnom zemljom. A preko one, u početku samo reči most, prelaziće hiljade tona tereta briga, tuga, radosti, suza i pesama. 

Kad sam ugledao moju prvu knjigu, nisam znao ni da je to knjiga, niti mi je iko pominjao njenog autora i izdavača. Kroz pesme te knjige gazio sam bosonog, po njenim stihovima. Tek kasnije, kad sam počeo da dodirujem knjige sa koricama, kojima su se nazirali i znali autori, video sam i osetio da su sve druge knjige, ustvari prepisane iz ove prve i jedine knjige, najvećeg i jedinog Pesnika, čijim stihovima je, kako bi pesnik rekao, umnim sjemenom nasijana čitava vasiona. Posle prve, i kako već rekosmo jedine knjige, na čijoj jednoj stranici sam i sam rođen, čitajući druge knjige o prvoj knjizi, i sam sam se usudio da pišem svoju, a po redu nastanaka knjiga treću knjigu, na ove dve prethodne.

Kroz pesme prve knjige gazio sam bosonog, po njenim stihovima

Veće nagrade za tu službu, ni veće radosti nema, osim privilegije i činjenice da mi je Darodavac dao tu moć da budem zapisivač pesama koje mi se projavljuju. Zahvalan sam mu što mi je pritom dao i dar da znam i osećam da to nije moje, i da to nije od mene, nego kroz mene. I da je moja radosna privilegija što sam zaposlen i sluga u toj službi. Što me pesma zapošljava. Zato i vodim računa da, dok je zapisujem, ne oduzimam reč pesmi da bih je sebi dao. I znam da sloboda stvaranja obavezuje više nego ikakva stega ili zakon. I znam da, kao što je ona čobančetova reč most postala most, tako i druge reči mogu da se opredmete i da donesu raj ili pakao. I znam da u svakom slovu postoji živa sila blagoslova. A kad to znamo, znamo i odgovornost pred ovom službom i opasnost od zloupotrebe ove velike privilegije. 

Dakle, prva knjiga je otvorena knjiga zemlje i neba, livade i šume, vidljivog i nevidljivog, u kojoj sam i sam neki zarez ili tačka. Druga knjiga je ona bezbrojna knjiga koju sam čitao povodom ove prve knjige. I, treća knjiga je knjiga koju sam se sam usudio da zapisujem, nagovoren ovim prvim dvema knjigama. I sledeća knjiga je ova „Zlatna knjiga” Biblioteke Matice srpske”. Nije šala, sedamdeset i tri hiljade dana, deset i po hiljada nedelja, dve hiljade i petsto meseci, skupljati, čuvati i po njivama našeg kolektivnog duha sejati onu sa početka reč, i ono sve što ona sobom nosi, na mudrost, izbavljenje i spasenje naših budućih kolena.

Slava Ti i Hvala Isuse Hriste, Snago i Nado naša. Slava Ti i Hvala Spasitelju i Utešitelju, što si mi dao dar i uvid u radost služenja tom daru. Hvala ti Matice srpska, što svojim, zujem matice u pčelinjaku, čuvaš sveto zrno soli roda srpskoga. Hvala žiriju na zlatnom sjaju knjige, čije su zrake osvetlile i moju službu poeziji. Hvala mojoj porodici što trpi pesnika u kući. Hvala mojim unucima Vasiliju, Matiji, Vukanu, Stefanu i Dušanu kojima posvećujem ovo visoko priznanje.