SESTRE KOJE KROZ OBJEKTIV LOVE DUŠU SPORTA Teodora i Petra Šećerov iz Subotice strpljive, fokusirane na strast prema fotografiji (FOTO)

 Dve mlade devojke iz Subotice pronašle su svoju strast u sportskoj fotografiji i već pokazuju da se radi o mnogo više od hobija.

Teodora objašnjava šta je to što je privlači u ovom poslu: „Najzanimljivije mi je to što mogu da zabeležim trenutak u kojem igrač daje svoj maksimum kako bi što bolje doprineo ekipi." To nije slučajno ni jednostavno. Da bi se takav trenutak uhvatio, potrebna je koncentracija i iskustvo. „Tako što pratim igrača i dosetim se da je pravi trenutak beleženja", kaže ona.

Jedna fotografija posebno joj se izdvaja od svih ostalih. „Moja omiljena fotografija je fotografija na kojoj igrači slave svoju pobedu, zato što se na njoj najbolje vidi njihovo slavlje i radovanje", ističe Teodora, i dodaje da ta fotografija nije ostala nezapažena proglašena je pobedničkom fotografijom takmičenja Kola.

Njena sestra Petra gleda na sportsku fotografiju na sebi svojstven način. Nju ne privlači toliko akcija koliko ljudsko lice usred te akcije. „Kod sporta mi je najzanimljivije da fotografišem izražena lica, odnosno radovanje", kaže Petra. I ona, kao i sestra, naglašava da je praćenje akcije ključ svega: „Pravi trenutak na utakmici uhvatim tako što pratim akciju."

Među fotografijama kojih se Petra posebno seća jesu snimci, gde su košarkaši Partizana slavili na finalu Kupa Lesa i podigli pehar. Čista euforija, uhvaćena u delić sekunde.

Iza svega toga stoji i jedna važna porodična priča. Njihov otac, Aleksandar Šećerov, dobro je poznato ime u Subotici – iskusan fotograf i snimatelj koji godinama beleži život ovog grada. Teško je zamisliti da je slučajnost što su upravo njegove ćerke uzele fotoaparat u ruke i pokazale ovakav talenat i osećaj za trenutak. Neke stvari se jednostavno prenose, ne rečima, nego primerom.

Teodora i Petra pohađaju Osnovnu školu „Sonja Marinković" u Subotici i još su na samom početku svog puta. Ali upravo je to ono što ovu priču čini posebno lepom. Koliko dece prođe kroz detinjstvo ne znajući šta ih zaista zanima, ne pronalazeći nikad onu stvar zbog koje bi ustali ranije, ostali duže, vežbali bez prisile? Teodora i Petra su to pronašle. Pronašle su hobi koji polako postaje nešto mnogo ozbiljnije, nešto što liči na poziv. I dok drže fotoaparat u rukama i čekaju pravi trenutak, čini se da taj poziv već odgovara.