СЕСТРЕ КОЈЕ КРОЗ ОБЈЕКТИВ ЛОВЕ ДУШУ СПОРТА Теодора и Петра Шећеров из Суботице стрпљиве, фокусиране на страст према фотографији (ФОТО)
Док већина њихових вршњака гледа утакмице из публике, Теодора и Петра Шећеров стоје са фотоапаратом у руци и чекају стрпљиво, фокусирано, спремно.
Две младе девојке из Суботице пронашле су своју страст у спортској фотографији и већ показују да се ради о много више од хобија.
Теодора објашњава шта је то што је привлачи у овом послу: „Најзанимљивије ми је то што могу да забележим тренутак у којем играч даје свој максимум како би што боље допринео екипи." То није случајно ни једноставно. Да би се такав тренутак ухватио, потребна је концентрација и искуство. „Тако што пратим играча и досетим се да је прави тренутак бележења", каже она.
Једна фотографија посебно јој се издваја од свих осталих. „Моја омиљена фотографија је фотографија на којој играчи славе своју победу, зато што се на њој најбоље види њихово славље и радовање", истиче Теодора, и додаје да та фотографија није остала незапажена проглашена је победничком фотографијом такмичења Кола.
Њена сестра Петра гледа на спортску фотографију на себи својствен начин. Њу не привлачи толико акција колико људско лице усред те акције. „Код спорта ми је најзанимљивије да фотографишем изражена лица, односно радовање", каже Петра. И она, као и сестра, наглашава да је праћење акције кључ свега: „Прави тренутак на утакмици ухватим тако што пратим акцију."
Међу фотографијама којих се Петра посебно сећа јесу снимци, где су кошаркаши Партизана славили на финалу Купа Леса и подигли пехар. Чиста еуфорија, ухваћена у делић секунде.
Иза свега тога стоји и једна важна породична прича. Њихов отац, Александар Шећеров, добро је познато име у Суботици – искусан фотограф и сниматељ који годинама бележи живот овог града. Тешко је замислити да је случајност што су управо његове ћерке узеле фотоапарат у руке и показале овакав таленат и осећај за тренутак. Неке ствари се једноставно преносе, не речима, него примером.
Теодора и Петра похађају Основну школу „Соња Маринковић" у Суботици и још су на самом почетку свог пута. Али управо је то оно што ову причу чини посебно лепом. Колико деце прође кроз детињство не знајући шта их заиста занима, не проналазећи никад ону ствар због које би устали раније, остали дуже, вежбали без присиле? Теодора и Петра су то пронашле. Пронашле су хоби који полако постаје нешто много озбиљније, нешто што личи на позив. И док држе фотоапарат у рукама и чекају прави тренутак, чини се да тај позив већ одговара.