INTERVJU: Čarna Milinković, V.D. DIREKTORKA MUZEJA VOJVODINE Prikazivati našu istoriju, nasleđe, multikulturalnost i širinu

Te će se godine, naime, Muzej Matice srpske transformisati u dve ustanove: Galeriju Matice srpske i – Vojvođanski muzej. 

– Budući da je dva veka Matice srpske veliki jubilej, sebi smo, kao tim, postavili pitanje kako da ga i mi obeležimo, odnosno na koji način da prezentujemo ono što smo nasledili od Muzeja Matice srpske – kaže za „Dnevnik” v.d. direktorka Muzeja Vojvodine Čarna Milinković. – Zadatak je tim pre bio složeniji budući da smo 2017. već priredili sličnu izložbu, “Blago iz košnice – Od Muzeja Matice srpske do Muzeja Vojvodine (1847-1947-2017)”, gde smo predstavili najreprezentativnije predmete koji su direktno potekli iz Muzeja Matice srpske, te smo se sada suočili i sa teretom da se ne ponavljamo. I onda smo došli na ideju da mi, u stvari, kroz priču o dva veka trajanja Matice srpske prikažemo i naše trajanje: kako smo nastali, odnosno na koji način se razvijala naša muzeologija, kako su te ideje sazrevale među pojedincima i koje su to sve bile prepreke pri razvoju jednog muzeja. Naravno, budući da ne možemo da izmislimo nove reprezentativne predmete, odlučili smo da neke ponovo izložimo ali stavljajući ih i u kontekst nastanka Muzeja Vojvodine

Da li će ovako osmišljena postavka biti i svojevrstan uvod u pripremu nove stalne postavke Muzeja Vojvodine, odnosno njeno oblikovanje? 

– Da! Jako dugo već čekamo da krenemo u realizaciju nove stalne postavke i određeni broj artefakata, koje sad predstavljamo na izložbi „Dva veka čuvanja baštine”, svakako će biti njen deo. Jer, jednostavno, to jeste naša priča, odnosno njeni počeci kroz koje ćemo publiku upoznavati sa našom istorijom, našim nasleđem, ali opet i prikazivati i našu multikulturalnost i širinu – budući dasmo mi najveći kompleksni muzej u Republici Srbiji. Međutim, pre svega je nužno da se naša zgrada u Dunavskoj 35 dovede u bezbedno stanje. Ona je, naime, građena još 1900. i naprosto mora da pretrpi kompletnu rekonstrukciju, pa tek onda, u tako zategnutom objektu, možemo da pristupimo i izradi nove stavne postavke. 

Kada govorimo o rekonstrukciji zgrade, da li to znači i rešavanje problema depoa? 

– Naravno, jer to i jeste jedan od ključnih naših problema. I ne samo naših, nego svih muzeja i kulturnih institucija na teritoriji Srbije. Suština je u tome što je jako mali broj muzeja smešten u namenski izgrađenim objektima. Uglavnom su se muzeji useljavali u neka stara zdanja, što s jedne strane jeste smisleno, jer i sami ti objekti predstavljaju naše nasleđe i pričaju neku svoju istoriju. Međutim, nevolja je, kao u našem slučaju, što je prilagođavanje takvih zgrada potrebama muzeja veoma izazovno. U tom svetlu su posebno problematični upravo depoi, jer su oni najveći čuvari našeg nasleđa, a ako uslovi u njima nisu adekvatni, u pojedinim slučajevima može doći do nepovratnog gubitka tog nasleđa. Stoga je priča o temeljnoj rekonstrukciji našeg objekta i krenula od depoa - gde ćemo i na koji način mi sutra čuvati sve te predmete, koji su danas smešteni u tavanskom prostoru, koji za to apsolutno nije predviđen. I to ne samo u muzeološkom smislu, već sav taj materijal predstavlja i ozbiljan teret - fizički - koji sve više ugrožava stabilnost same zgrade. Ideja je, dakle, da se u procesu rekonstrukcije objekta depoi spuste, i to ne u podrum - jer ni to nije ni adekvatno ni bezbedno, već na prvi sprat. A istovremeno razmišljamo i o nekom eksternom objektu koji bi mogao biti pretvoren u depo. Čak se javila i ideja da se sve institucije kulture u našem gradu, koje imaju potrebu za izmeštanjem dela građe o kojoj brinu, udruže i naprave neki zajednički depo. I to svojevrstan vizitorski depo, dakle sa delom prostora koji bi bio otvoren za posetioce, gde bi oni mogli da vide kako se čuvaju svi ti predmeti koji se tek povremeno prezentuju kroz izložbe ili neka istraživanja, publikacije... 

Krajem meseca Muzej Vojvodine realizovaće i u Budimpešti jedan veliki projekat?

– U Tekelijanumu ćemo 29. maja otvoriti stalnu postavku. Ideja je da današnji pitomci u prostoru čitaonice ne samo uče, nego i da se edukuju o tome kako je sve to počelo, odnosno ko je bio Sava Tekelija i šta je sve to on nama ostavio. Poražavajuća je, na žalost, činjenica da danas, kada bismo prošetali Novim Sadom i napravili neku brzu anketu s pitanjem: Da li znate ko je Sava Tekelija, bojim se da veliki broj građana ne bi znao odgovor. Zato smo koleginica Milkica Popović, muzejska savetnica, i ja, kao autorke izložbe, želeli da se nekako odužimo tom velikom zadužbinaru, njegovoj ideji, misiji i viziji koja je dosezala daleko ispred svog vremena. Naravno, kroz tu postavku želeli smo da i o drugim znamenitim ličnostima koji su ostavili svoj trag u našoj istoriji i kulturi ispričamo priču, i to ne samo pitomcima Tekelijanuma, nego je cilj i da otvorimo vrata tog prelepog zdanja u centru Budimpešte i turistima i građanima mađarske prestonice, kako bi se upoznali sa našim narodom i našim nasleđem. 

Šta će se sve od građe naći na toj izložbi?

– Postavka počinje u hodniku Tekelijanuma, pre ulaska u samu čitaonicu, sa pričom o srednjovekovnoj istoriji, koja govori o tome da su Srbi na tim ugarskim prostorima živeli i pre Velike seobe. Između ostalog, rekonstruisali smo i dve krune vezane za srednjovekovnu srpsku istoriju - krune despota Đurđa Brankovića i Stefana Lazarevića. Potom sledi deo posvećen vremenu Seobe i patrijarha Arsenija Čarnojevića a zatim dolazimo do perioda Save Tekelije, njegovih savremenika i svega onog što je proizišlo iz tada oblikovanih ideja. Tako će, recimo, biti izloženi i rekonstruisana odežda Save Tekelije, kao i njegov grb. Posebno poglavlje postavke biće dokument iz 1910, koji smo pronašle u arhivu u Sentendreji, a koji iz prve ruke svedoči o životnim uslovima i statusu koji su uživali ondašnji pitomci Tekelijanuma: od činjenice da su imali poslugu koja je brinula o njihovoj odeći i obući, pa do obavezne gimnastike, časove mačevanja i pravila da se u svi prilikama, počev od svojih soba, uvek ponašaju kao prava gospoda. 

Miroslav Stajić