(NE)ZABORAVLJENI: Zoran Stojačić, NEKADAŠNJI VRSNI KOŠARKAŠ BFC-a, DANAS OTAC DVA BASKETAŠKA ASA „Štreber” koji je umeo s košarkaškom loptom

Namerno koristimo izraz „delo“, jer je Zoki, osim što je predvodio taj tim na parketu, bio angažovan i u njegovim drugim segmentima, a koji je, u sezoni 1995/1996, stigao i do finala plej-ofa u domaćem prvenstvu. 

Stariji to pamte, mlađe želimo da podsetimo, tada su Beočinci poveli rezultatom 2:0, pobedama u Beogradu i bio im je potreban još samo jedan trijumf u Novom Sadu za osvajanje titule, ali je njihov rival, ekipa Partizana, potom zabeležila tri pobede zaredom i podigla šampionski pehar.

O tome, ali i još mnogim stvarima u životu i karijeri, razgovarali smo sa Stojačićem-seniorom...

- Rođen sam 6. maja 1965. godine u Perlezu i to u porodici prosvetnih radnika – počeo je priču. – Mama i tata bili su nastavnici srpskohrvatskog jezika, a otac je kasnije postao i direktor tamošnje osnovne škole. Imam i brata blizanca – Nenada, koji mi je veoma sličan, imamo i slične afinitete, s tim što je on profesor klavira u srednjoj muzičkoj školi u Novom Sadu, a ja sam završio arhitekturu. Naravno, i sam sam završio nižu muzičku školu i volim danas u društvu da zasviram i zapeva, Čitavo detinjstvo proveli smo u maloj sredini, a tata Miša bio je veoma ozbiljan odbojkaš u jugoslovenskim razmerama, koji je u Perlez došao da bi predavao u školi. Njegov otac bio je šef stanica u Skoplju, Kraljevu i još nekim gradovima, a tata se rodio u Boljevcu. Mama Mirjana i danas živi u Perlezu, u porodičnoj kući i bili smo, porodično, primarno odbojkaši. Tako sam i otišao u Zrenjanin, gde sam krenuo u srednju školu i počeo da treniram taj sport u GIK Banatu.

Međutim, nije mu bila suđena igra na mreži...

- Još dok sam bio u rodnom mestu, voleo sam da gledam utakmice našeg seoskog košarkaškog kluba Vojvodina, jer je tada bilo u modi da lokalni, mali klubovi egzistiraju. I brat i ja smo već smo se tada oprobali u basketu, pa sam, iako s željom da budem odbojkaš, već posle prvog školskog takmičenja, prešao na treniranje košarke. I ne samo to: već posle tri meseca postao sam i reprezentativac najpre Vojvodine, a potom i Jugoslavije, kod selektora Rusmira Halilovića. Primetio me je Gojko Novaković, prvi čovek zrenjaninskog kluba i rekao mi da je mnogo bolje da se bavim tim sportom i bio je u pravu. Zranjanin je imao ozbiljnu košarkašku tradiciju, nisam se puno dvoumio i, eto, završio sam u tom sportu.

Prva dva razreda usmerenog obrazovanja, Stojačić je završio u Zrenjaninu, a potom je, u Novom Sadu, upisao specijalno odeljenje matematičke gimnazije, ali je ubrzo prešao u Građevinsku školu, u kojoj je bio „vukovac“.

- Ma, bio sam jedan od najvećih „štrebera“ i nikada nisam imao nikakav problem sa školom. Posle školske olimpijade, Milutin Minja i Laslo Hajnal odmah su me povukli u Vojvodinu, kao kadetskog reprezentativca ondašnje Jugoslavije. Zanimljiv je podatak da sam četvrti strelac po proseku postignutih poena u istoriji mlađih kategorija sa 22,5 poena, a ispred mene se nalaze samo Dražen Petrović, Arijan Komazec i Igor Rakočević. Igrao sam u generaciji sa Zoranom Jovanovićem, Ivicom Žurićem, Mirkom Milićevićem i Franjom Arapovićem i imali smo fine rezultate. Elem, po dolasku u Vošu, nisam ni igrao za juniore, već sam odmah postao seniorski prvotimac. U toj ekipi igrali su Nikola Lazić, Miodrag Lopičić, Atila Pap, Dragoljub Krivaćević, Marko Kanban, Veselin Đonlez, Branimir Petrić, Bata Števančev i da ne ređam dalje i nastupali smo u Prvoj B saveznoj ligi.

Nije Zoran prekidao školovanje, pa je prešao u redove Partizana, a potom i upisao studije arhitekture u Beogradu..

- Iz današnje vizure, bila je diskutabilna moja odluka da studiram tako težak fakultet i igram za Partizan. Uz to, nisam imao ni sreće, jer su se tada, na mestu plejmejkra, među crno-belima nalazili Željko Obradović i Nebojša Zorkić, a iz kadetske ekipe priključen je jedan tadašnji dečak, za kojeg će se ispostaviti da će postati najbolji organizator igre u istoriji srpske košarke – Aleksandar Saša Đorđević. Sledeće godine došao je i Petar Vilfan, pa je Dragan Kićanović želeo da me pošalje na kaljenje u Borac iz Čačka. Nisam to hteo, vratio sam se da igram u Zrenjaninu, nastavljajući da studiram redovno u Beogradu. Bio je to i najluđi period moje karijere... Nismo uspeli da uđemo u Prvu A ligu dva puta. Prvo se Vojvodina, s Dušanom Ivkovićem na klupi, prošetala do nje, ali smo je mi pobedili u Novom Sadu i to mi je bila najdraža pobeda. Drugi put ozgubili smo u Skoplju od MZT-a, a ja sam promašio dva slobodna bacanja za produžetak. U Kombinatu smo igru nosili Čeda Novčić i ja, iz Spartaka se vratio Rade Vojnović, Vojkan Benčić je počinjao karijeru, bili su tu i Đurica Stan, Jovan Davidovac, otac Dejana, danas igrača Zvezde, pa Goran Knežević...

I pored svih sportskih obaveza, Stojačić je apsolvirao na arhitekturi 1989, kada je dobio i starijeg sina Stefana.

- Tada sam otišao u JNA, a na sceni se pojavio, iako još dete, Dejan Bodiroga. Po povratku iz vojske, počeo sam da tezgarim... Prvo sam otišao u pančevački Profikolor, a onda mi se rodio i sin Strahinja. Vratio sam se u Elkond iz Beočina, kasnije BFC, gde sam s ekipom imao lepe uspehe. Nažalost, sve se to malo tužno završilo, a ja sam, sve do fuzije s KK Vojvodina 1997. godine, igrao u klubu i bio kapiten, a doveo sam u tu sredinu i saigrače iz Pančeva, poput Milenka Topića i Željka Topalovića. U saradnji s Ismetom Isom Ademovskim, selektorao sam i doveo Kuzmanovića, a bilo je to vreme, kako umem da kažem, prohibicije, kada su se pojavile gazde koje su htele i napravile ekipe koje su imale uspeha. BFC je bio jako ozbiljan tim, koji je u finalu dva puta savladao u Beogradu Partizan. 

Ipak, kazali smo to i na početku, titula je završila u rukama crno-belih.

- Nedostajao nam je jedan šut da osvojimo titulu, kada je, tada još junior, Aleksandar Smiljanić šutnuo za tri poena i – promašio. Topić je bio centralni igrač, a uz njega smo bili Topalović, Vučurović, Kusmuk i ja. Mislio sam da će taj klub da traje i - pogrešio sam. Kao što Mihiz kaže, čovek ima tri gradacije: prva je da nekom sagovorniku želi da kaže, ako je čuo za neki događaj, da je bio prisutan. Druga je da potom hoće da kaže da je u svemu učestvovao, a treća da je u svemu imao mnogo veći značaj, nego što ga je zaista imao. BFC doživljavam kao svoje čedo, jer ne bih mogao da budem i igrač-kapiten i sportski direktor i skaut i sve ovo govorim iz vlastitog ugla. Bio sam tada mlad i možda sam brkao neke stvari, ali tvrdim da je Beočin bio skoro sklopljena Rubikova kocka, jedan šut da je ušao, bili bismo prvaci, a ovako je sve, ipak, ostalo nedorečeno.

Na naše pitanje da li misli da je vlastitu reprezentativnu karijeru žrtvovao zbog povratka iz Partizana u Zrenjanin, Stojačić odgovara:

- Čovek mora da ima sreće i da mu se sklope karte. Samim tim što je Partizan imao tri plejmejkera koja sam naveo, bila je istinska naučna fantastika to da verujem da mogu da zaigram pre njih. Svi košarkaški ljudi su videli da je, primera radi, Sale Đorđević, po motorici i potrencijalu i šansi koju je dobijao, bio ispred mene i, koliko god da meni tada to nije bilo jasno, pokazalo se da su imali ispravnu viziju i on je postao jedan od najboljih u istoriji. Imao sam, opet, samo 19 godina i nisam bio racionalan, a uz to sam studirao težak tehnički fakultet. Zbog toga sam bio malo defokusiran s košarke i zato sam odlučio da ne želim da ostanem u tom sistemu, odnosno vratio sam se kući. 

Posle boravka, a onda i odlaska iz BFC-a, Stojačić je imao pauzu zbog određenih zdravstvenih problema, ali nije zavšio s aktivnim igranjem. 

- Igrao sam još malo za Zrenjanince, pokušali smo da ih vratimo na košarkašku mapu, potom je usledilo i bombradovanje naše zemlje i, bilo je to 2000. godine, završio sam karijeru. Od 2002. do 2007. bio sam generalni sekretar Košarkaškog saveza Vojvodine, posle i predsednik Košarkaške lige Srbije, a u međuvremenu sam u Zrenjaninu bio član Saveta za strateški razvoj grada, zadužen za sport. Radio sam u mom Perlezu na stadionu FK Vojvodina 1928, kluba čiji sam ujedno i počasni predsednik. 

U međuvremenu, više nije u košarci „pet na pet“, ali jeste aktivan u basketu „3x3“, u kojoj su njegovi sinovi Strahinja i Stefan svetske zvezde..

- Tu sada radim neke projekte koji imaju druge poglede, odnosno da se neadekvatne male školske sale, s pokretnim košem, pretvore u odgovarajuće terene za basket, po pravilima FIBA. Projekat je nazvan „Konverzija terena u neadekvatnim školskim salama“, a kod nas je dobio ime i „Pametne sale“. Kompanija „Voda voda“ je glavni menadžer projekta, ja sam autor, a koordinator je Bata Đorđević.

Sinovi su, dakle, uspeli ono što Zoran tokom karijere nije, zbog raznoranih okolnosti. Stefan je, 2007. godine s juniorskom selekcijom Jugoslavije, u Novom Sadu postao svetski prvak s ekipom koju je vodio selektor Miroslav Muta Nikolić, koji je bio trener u BFC-u i njegovom ocu, a Strahinja je danas najbolji planetarni basketaš.

- Stefan je tada imao međusobni duel sa Stefonom Karijem, današnjom mega zvezdom NBA košarke, a u tom američkom timu igrali su i takođe NBA igrači Majkl Bizli, Deandre Džordan, i evroligaški as Dejvid Lajti. Stefan je dobio taj dvoboj i osvojio zlato, iako je bio godinu dana mlađi od rivala. Posle je igrao za Megu i Vojvodinu, ali je odlučio da završi fakultet i završio ih je čak tri, a i majstorski je kandidat u šahu. Kasnije se prebacio u baket „3x3“, baš kao što je to učinio i Strahinja. Za mlađeg naslednika mogu da kažem da mu se neverovatno potrefila ta igra, u kojoj vlada potpuno druga logika nego u „velikoj“ košarci i drugi je sport. Sada je tri godine zaredom prvi igrač sveta i uspešno brani prvo mesto, što nije ni malo lako. Za mene je to, kao roditelja, najveća radost i ponos, odnosno kada te deca prevaziđu u oblasti  u kojoj smo uporedivi. Inače, formalno sam ambasador roditeljstva Fondacije „Novak Đoković“, jer imam u porodici dva svetska šampiona. Malo li je? 

Aleksandar Predojević