(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Зоран Стојачић, НЕКАДАШЊИ ВРСНИ КОШАРКАШ БФЦ-а, ДАНАС ОТАЦ ДВА БАСКЕТАШКА АСА „Штребер” који је умео с кошаркашком лоптом

Намерно користимо израз „дело“, јер је Зоки, осим што је предводио тај тим на паркету, био ангажован и у његовим другим сегментима, а који је, у сезони 1995/1996, стигао и до финала плеј-офа у домаћем првенству. 

Старији то памте, млађе желимо да подсетимо, тада су Беочинци повели резултатом 2:0, победама у Београду и био им је потребан још само један тријумф у Новом Саду за освајање титуле, али је њихов ривал, екипа Партизана, потом забележила три победе заредом и подигла шампионски пехар.

О томе, али и још многим стварима у животу и каријери, разговарали смо са Стојачићем-сениором...

- Рођен сам 6. маја 1965. године у Перлезу и то у породици просветних радника – почео је причу. – Мама и тата били су наставници српскохрватског језика, а отац је касније постао и директор тамошње основне школе. Имам и брата близанца – Ненада, који ми је веома сличан, имамо и сличне афинитете, с тим што је он професор клавира у средњој музичкој школи у Новом Саду, а ја сам завршио архитектуру. Наравно, и сам сам завршио нижу музичку школу и волим данас у друштву да засвирам и запева, Читаво детињство провели смо у малој средини, а тата Миша био је веома озбиљан одбојкаш у југословенским размерама, који је у Перлез дошао да би предавао у школи. Његов отац био је шеф станица у Скопљу, Краљеву и још неким градовима, а тата се родио у Бољевцу. Мама Мирјана и данас живи у Перлезу, у породичној кући и били смо, породично, примарно одбојкаши. Тако сам и отишао у Зрењанин, где сам кренуо у средњу школу и почео да тренирам тај спорт у ГИК Банату.

Међутим, није му била суђена игра на мрежи...

- Још док сам био у родном месту, волео сам да гледам утакмице нашег сеоског кошаркашког клуба Војводина, јер је тада било у моди да локални, мали клубови егзистирају. И брат и ја смо већ смо се тада опробали у баскету, па сам, иако с жељом да будем одбојкаш, већ после првог школског такмичења, прешао на тренирање кошарке. И не само то: већ после три месеца постао сам и репрезентативац најпре Војводине, а потом и Југославије, код селектора Русмира Халиловића. Приметио ме је Гојко Новаковић, први човек зрењанинског клуба и рекао ми да је много боље да се бавим тим спортом и био је у праву. Зрањанин је имао озбиљну кошаркашку традицију, нисам се пуно двоумио и, ето, завршио сам у том спорту.

Прва два разреда усмереног образовања, Стојачић је завршио у Зрењанину, а потом је, у Новом Саду, уписао специјално одељење математичке гимназије, али је убрзо прешао у Грађевинску школу, у којој је био „вуковац“.

- Ма, био сам један од највећих „штребера“ и никада нисам имао никакав проблем са школом. После школске олимпијаде, Милутин Миња и Ласло Хајнал одмах су ме повукли у Војводину, као кадетског репрезентативца ондашње Југославије. Занимљив је податак да сам четврти стрелац по просеку постигнутих поена у историји млађих категорија са 22,5 поена, а испред мене се налазе само Дражен Петровић, Аријан Комазец и Игор Ракочевић. Играо сам у генерацији са Зораном Јовановићем, Ивицом Журићем, Мирком Милићевићем и Фрањом Араповићем и имали смо фине резултате. Елем, по доласку у Вошу, нисам ни играо за јуниоре, већ сам одмах постао сениорски првотимац. У тој екипи играли су Никола Лазић, Миодраг Лопичић, Атила Пап, Драгољуб Криваћевић, Марко Канбан, Веселин Ђонлез, Бранимир Петрић, Бата Штеванчев и да не ређам даље и наступали смо у Првој Б савезној лиги.

Није Зоран прекидао школовање, па је прешао у редове Партизана, а потом и уписао студије архитектуре у Београду..

- Из данашње визуре, била је дискутабилна моја одлука да студирам тако тежак факултет и играм за Партизан. Уз то, нисам имао ни среће, јер су се тада, на месту плејмејкра, међу црно-белима налазили Жељко Обрадовић и Небојша Зоркић, а из кадетске екипе прикључен је један тадашњи дечак, за којег ће се испоставити да ће постати најбољи организатор игре у историји српске кошарке – Александар Саша Ђорђевић. Следеће године дошао је и Петар Вилфан, па је Драган Кићановић желео да ме пошаље на каљење у Борац из Чачка. Нисам то хтео, вратио сам се да играм у Зрењанину, настављајући да студирам редовно у Београду. Био је то и најлуђи период моје каријере... Нисмо успели да уђемо у Прву А лигу два пута. Прво се Војводина, с Душаном Ивковићем на клупи, прошетала до ње, али смо је ми победили у Новом Саду и то ми је била најдража победа. Други пут озгубили смо у Скопљу од МЗТ-а, а ја сам промашио два слободна бацања за продужетак. У Комбинату смо игру носили Чеда Новчић и ја, из Спартака се вратио Раде Војновић, Војкан Бенчић је почињао каријеру, били су ту и Ђурица Стан, Јован Давидовац, отац Дејана, данас играча Звезде, па Горан Кнежевић...

И поред свих спортских обавеза, Стојачић је апсолвирао на архитектури 1989, када је добио и старијег сина Стефана.

- Тада сам отишао у ЈНА, а на сцени се појавио, иако још дете, Дејан Бодирога. По повратку из војске, почео сам да тезгарим... Прво сам отишао у панчевачки Профиколор, а онда ми се родио и син Страхиња. Вратио сам се у Елконд из Беочина, касније БФЦ, где сам с екипом имао лепе успехе. Нажалост, све се то мало тужно завршило, а ја сам, све до фузије с КК Војводина 1997. године, играо у клубу и био капитен, а довео сам у ту средину и саиграче из Панчева, попут Миленка Топића и Жељка Топаловића. У сарадњи с Исметом Исом Адемовским, селекторао сам и довео Кузмановића, а било је то време, како умем да кажем, прохибиције, када су се појавиле газде које су хтеле и направиле екипе које су имале успеха. БФЦ је био јако озбиљан тим, који је у финалу два пута савладао у Београду Партизан. 

Ипак, казали смо то и на почетку, титула је завршила у рукама црно-белих.

- Недостајао нам је један шут да освојимо титулу, када је, тада још јуниор, Александар Смиљанић шутнуо за три поена и – промашио. Топић је био централни играч, а уз њега смо били Топаловић, Вучуровић, Кусмук и ја. Мислио сам да ће тај клуб да траје и - погрешио сам. Као што Михиз каже, човек има три градације: прва је да неком саговорнику жели да каже, ако је чуо за неки догађај, да је био присутан. Друга је да потом хоће да каже да је у свему учествовао, а трећа да је у свему имао много већи значај, него што га је заиста имао. БФЦ доживљавам као своје чедо, јер не бих могао да будем и играч-капитен и спортски директор и скаут и све ово говорим из властитог угла. Био сам тада млад и можда сам бркао неке ствари, али тврдим да је Беочин био скоро склопљена Рубикова коцка, један шут да је ушао, били бисмо прваци, а овако је све, ипак, остало недоречено.

На наше питање да ли мисли да је властиту репрезентативну каријеру жртвовао због повратка из Партизана у Зрењанин, Стојачић одговара:

- Човек мора да има среће и да му се склопе карте. Самим тим што је Партизан имао три плејмејкера која сам навео, била је истинска научна фантастика то да верујем да могу да заиграм пре њих. Сви кошаркашки људи су видели да је, примера ради, Сале Ђорђевић, по моторици и потренцијалу и шанси коју је добијао, био испред мене и, колико год да мени тада то није било јасно, показало се да су имали исправну визију и он је постао један од најбољих у историји. Имао сам, опет, само 19 година и нисам био рационалан, а уз то сам студирао тежак технички факултет. Због тога сам био мало дефокусиран с кошарке и зато сам одлучио да не желим да останем у том систему, односно вратио сам се кући. 

После боравка, а онда и одласка из БФЦ-а, Стојачић је имао паузу због одређених здравствених проблема, али није завшио с активним играњем. 

- Играо сам још мало за Зрењанинце, покушали смо да их вратимо на кошаркашку мапу, потом је уследило и бомбрадовање наше земље и, било је то 2000. године, завршио сам каријеру. Од 2002. до 2007. био сам генерални секретар Кошаркашког савеза Војводине, после и председник Кошаркашке лиге Србије, а у међувремену сам у Зрењанину био члан Савета за стратешки развој града, задужен за спорт. Радио сам у мом Перлезу на стадиону ФК Војводина 1928, клуба чији сам уједно и почасни председник. 

У међувремену, више није у кошарци „пет на пет“, али јесте активан у баскету „3x3“, у којој су његови синови Страхиња и Стефан светске звезде..

- Ту сада радим неке пројекте који имају друге погледе, односно да се неадекватне мале школске сале, с покретним кошем, претворе у одговарајуће терене за баскет, по правилима ФИБА. Пројекат је назван „Конверзија терена у неадекватним школским салама“, а код нас је добио име и „Паметне сале“. Компанија „Вода вода“ је главни менаџер пројекта, ја сам аутор, а координатор је Бата Ђорђевић.

Синови су, дакле, успели оно што Зоран током каријере није, због разнораних околности. Стефан је, 2007. године с јуниорском селекцијом Југославије, у Новом Саду постао светски првак с екипом коју је водио селектор Мирослав Мута Николић, који је био тренер у БФЦ-у и његовом оцу, а Страхиња је данас најбољи планетарни баскеташ.

- Стефан је тада имао међусобни дуел са Стефоном Каријем, данашњом мега звездом НБА кошарке, а у том америчком тиму играли су и такође НБА играчи Мајкл Бизли, Деандре Џордан, и евролигашки ас Дејвид Лајти. Стефан је добио тај двобој и освојио злато, иако је био годину дана млађи од ривала. После је играо за Мегу и Војводину, али је одлучио да заврши факултет и завршио их је чак три, а и мајсторски је кандидат у шаху. Касније се пребацио у бакет „3x3“, баш као што је то учинио и Страхиња. За млађег наследника могу да кажем да му се невероватно потрефила та игра, у којој влада потпуно друга логика него у „великој“ кошарци и други је спорт. Сада је три године заредом први играч света и успешно брани прво место, што није ни мало лако. За мене је то, као родитеља, највећа радост и понос, односно када те деца превазиђу у области  у којој смо упоредиви. Иначе, формално сам амбасадор родитељства Фондације „Новак Ђоковић“, јер имам у породици два светска шампиона. Мало ли је? 

Александар Предојевић