Da li je šunka dobra za mozak KOLIKO MESO UTIČE NA DEMENCIJU: Nauka kaže - možda, lekari tvrde da nema boljeg od „mediteranske trpeze“

Rezultati studije su na prvi pogled neobični: kod određenih ljudi veći unos mesa povezan je s manjim rizikom od demencije. Međutim, to ne važi za sve, već pre svega za ljude koji imaju određenu genetsku varijantu – APOE4, koja je inače povezana sa većim rizikom od Alchajmerove bolesti. APOE gen ima više varijanti i učestvuje u metabolizmu masti. Ljudi nasleđuju po jednu kopiju od svakog roditelja, pa kombinacije mogu biti različite. Upravo te razlike u genetici mogu uticati na to kako organizam reaguje na ishranu.

Ovakva i slične studije otvaraju brojna pitanja: da li ovo znači da nas meso štiti od demencije, da li ovakva istraživanja utiru put budućim lekovima zasnovanim na našim genskim odlikama, da li je bolje držati se preporuka doktora ili pratiti trendove, a meso i masnoće su sada veoma popularni. I, na kraju - ili na početku - da li postoji veza između insulinske rezistencije, dijabetesa i rizika od demencije, i gde se tu uklapa ishrana? 

Razlike u genetici mogu uticati na to kako organizam reaguje na ishranu

Smatra se da postoji - kaže prim. dr Marija Glavinić Mijić iz Savetovališta za dijabetes u Zemunu. - Insulinska rezistencija na nivou mozga smatra se jednim od precipitirajućih faktora za nastanak i progresiju Alchajmerove bolesti, baziranoj na otežanom preuzimanju glukoze od strane nervnih ćelija mozga. Zato celokupnom odnosu Alchajmera i načina ishrane treba pristupiti studiozno, smatra doktorka.

Da li ova studija uopšte menja preporuke za ishranu kod ljudi sa insulinskom rezistencijom ili dijabetesom? 

Ne. Podržava ih, štaviše. Za sada, najviše dokaza vezanih za modele ishrane koji bi prevenirali Alchajmerovu bolest i vaskularnu demenciju medicina je obezbedila za mediteransku dijetu. Još uvek je neprikosnovena u ovoj sferi. Ako govorimo o preddijabetesu i insulinskoj rezistenciji, tu su se preporuke unekoliko promenile, u smislu ne isključivo mediteranske dijete, već imate nekoliko prihvaćenih varijanti, koje su individualizovane, zapravo, prilagođene osobi koja tu dijetu treba da drži - mediteranska, DASH dijeta (Dietary Approaches to Stop Hypertension), ishrana bazirana na biljkama (tu može da bude uključeno meso, ali i ne mora, zavisi od ličnih preferenci), kao i dijeta s niskim unosom ugljenih hidrata. U preddijabetesu prihvatljivo je sve što će dovesti do rezultata, a da ne napravi ozbiljne deficite – a to pdrazumeva kontrole. 

Istraživači APOE4 opisuju kao „drevni ljudski oblik“ APOE gena, što je dovelo do hipoteze da mozak ljudi koji nose jednu ili dve kopije ove varijante može drugačije reagovati na ishranu bogatu mesom. Ipak, naučnici naglašavaju da je i sama pretpostavka da su naši preci jeli velike količine mesa u poslednje vreme dovedena u pitanje. Osim toga, brojna istraživanja tokom prethodnih decenija, posebno ona koja su se bavila prerađevinama od crvenog mesa, povezivala su veći unos mesa sa povećanim rizikom od demencije. Zbog toga stručnjaci pozivaju na oprez i ističu da su potrebna dodatna istraživanja. A šta ćemo s proteinskim dijetama kojima nas prosto zatrpavaju na društvenim mrežama? Da li veći unos mesa može biti koristan ili štetan kod osoba s metaboličkim poremećajima? Generalno, da li je loše kad smo “mesožderi”?

Kad jedemo mnogo mesa, povećavamo unos zasićenih masti, podižemo kardiovaskularni i rizik od inflamacija i oštećenja na nivou malih krvnih sudova, što je drugi faktor u nastanku demencije, pored poremećenog preuzimanja glukoze. Dobijamo u telesnoj masi, bombardujemo bubrege proteinima... Ipak, situacija nije crno-bela. Meso da, ali koje meso, i u kojoj količini? To je pitanje na koje bih volela da neka od budućih studija odgovori – kaže dr Marija Glavinić Mijić. - Takođe, ne nosimo svi navedenu kombinaciju gena pa je loše generalizovati. Šta je idealno za mene, ne mora biti isto toliko dobro i za vas. Studija koju pominjete kao visok unos mesa navodi 870 g nedeljno - 125 g dnevno – a u Srbiji se jede mnogo više mesa. Svojim pacijentima kažem da jedu ribu dva puta nedeljno, da piletinu i ćuretinu jedu tri dana u nedelji i dva dana u nedelji crveno meso -zbog vitamina B12 u količini od tih 125-150 g mesa, a to je količina mesa veličine šake. Drugim rečima, kod nas low meat – low carb nije isto što i na Zapadu. U principu, radi se o procentima – pacijentu nikad nisam spustila dijetu na ispod 40 posto ugljenih hidrata. Ali akcenat je na tome da unosite kvalitetne ugljene hidrate, a to su integralne žitarice; ako su brzi šećeri, da budu iz voća, i tako dalje. I to su neki standardi koji se nisu menjali i teško da će se promeniti. 

Poenta je upravo u različitosti, a tu je ključna uloga doktora koji će da proceni šta i koliko treba neko da jede, poručuje doktorka, ističući da nije ista količina mesa za dvometraša sportistu i starijeg čoveka s viškom kilograma.

U svoj ovoj priči moramo da spomenemo čvarke, slaninu i šunku, sveto trojstvo svakog našeg svečanog obroka. Koliko je problematično prerađeno meso u odnosu na „obično“ meso i gde je granica prihvatljivog unosa? 

– Daleko je poblematičnije, zbog sastojaka koji se u takve prerađevine ubacuju, ali i količine soli u njima. Takođe, treba uzeti u ozbiljno razmatranje i da je dimljeno meso faktor rizika za npr. karcinom debelog creva. Opet, ne treba se plašiti sve dok su količine prerađenog mesa koje unosimo tolike da nas organizam može uspešno da sanira potencijalnu štetu – poručuje doktorka Glavinić Mijić.

Kad jedemo mnogo mesa, povećavamo unos zasićenih masti, podižemo kardiovaskularni i rizik od inflamacija i oštećenja na nivou malih krvnih sudova, što je drugi faktor u nastanku demencije, pored poremećenog preuzimanja glukoze

A ako u svu ovu računicu ubacimo Alchajmer i demenciju, dobijemo manje-više isti rezultat: još uvek najviše dokaza za blagotvorne efekte imamo za polinezasićene masne kiseline koje su zapravo sastavni deo mediteranske dijete: plava morska riba, orašasto voće, povrće, ograničen unos crvenog mesa, mahunarke. Slična njoj je DASH dijeta koja podrazumeva nizak unos soli, piletinu, manjak crvenog mesa. Ishrane bazinane na biljkama takođe su preporučene, poručuje doktorka, ss tim da treba da se nadoknadi deficit vitamina B12. Ovi različiti tipovi preporučene ishrane zapravo govore o genskim varijacijama, o kojima govori i ovo istraživanje. Nismo svi isti, jednostavno, kaže dr Glavinić Mijić, što na neki način potvrđuje ova studija, koja izdvaja određeni tip ljudi i ukazuje na to da će terapije budućnosti biti zasnovane na genskom skriningu pacijenta. Zato je pitanje koliko je realno u praksi testirati APOE gen i da li to ima smisla kod pacijenata u Srbiji vrlo opravdano.

U Srbiji nerealno očekivati da takva vrsta testiranja zažive u praksi, ali slična je situacija i u drugim zemljama – kaže naša sagovornica. - Čak i u najbogatijim zemljama ne možete ispratiti sve što trend u nauci diktira. Sva testiranja o kojima se u medijima govori su za sada rađena za potrebe istraživanja, dakle, nisu finansirani iz javnih fondova, kao što je kod nas Republički fond za zdravstveno osiguranje, ili od osiguravajućih kuća, već iz izvora koji su planirani za razvoj bazičnih istraživanja i nauke. Obično je potreban duži vremenski period da se iz bazične naučne tvrdnje pređe u rutinsku praksu i neka metoda ili lek zaživi, mada se taj period skraćuje u 21. veku. Efikasnije je uložiti u opšte preventivne mere kao što su zabrana pušenja, zdrava ishrana, fizička aktivnost, čist vazduh i životna sredina. To su i dalje najefikasnije mere.

Ivana Radoičić