Да ли је шунка добра за мозак КОЛИКО МЕСО УТИЧЕ НА ДЕМЕНЦИЈУ: Наука каже - можда, лекари тврде да нема бољег од „медитеранске трпезе“

Резултати студије су на први поглед необични: код одређених људи већи унос меса повезан је с мањим ризиком од деменције. Међутим, то не важи за све, већ пре свега за људе који имају одређену генетску варијанту – АПОЕ4, која је иначе повезана са већим ризиком од Алцхајмерове болести. АПОЕ ген има више варијанти и учествује у метаболизму масти. Људи наслеђују по једну копију од сваког родитеља, па комбинације могу бити различите. Управо те разлике у генетици могу утицати на то како организам реагује на исхрану.

Оваква и сличне студије отварају бројна питања: да ли ово значи да нас месо штити од деменције, да ли оваква истраживања утиру пут будућим лековима заснованим на нашим генским одликама, да ли је боље држати се препорука доктора или пратити трендове, а месо и масноће су сада веома популарни. И, на крају - или на почетку - да ли постоји веза између инсулинске резистенције, дијабетеса и ризика од деменције, и где се ту уклапа исхрана? 

Разлике у генетици могу утицати на то како организам реагује на исхрану

Сматра се да постоји - каже прим. др Марија Главинић Мијић из Саветовалишта за дијабетес у Земуну. - Инсулинска резистенција на нивоу мозга сматра се једним од преципитирајућих фактора за настанак и прогресију Алцхајмерове болести, базираној на отежаном преузимању глукозе од стране нервних ћелија мозга. Зато целокупном односу Алцхајмера и начина исхране треба приступити студиозно, сматра докторка.

Да ли ова студија уопште мења препоруке за исхрану код људи са инсулинском резистенцијом или дијабетесом? 

Не. Подржава их, штавише. За сада, највише доказа везаних за моделе исхране који би превенирали Алцхајмерову болест и васкуларну деменцију медицина је обезбедила за медитеранску дијету. Још увек је неприкосновена у овој сфери. Ако говоримо о преддијабетесу и инсулинској резистенцији, ту су се препоруке унеколико промениле, у смислу не искључиво медитеранске дијете, већ имате неколико прихваћених варијанти, које су индивидуализоване, заправо, прилагођене особи која ту дијету треба да држи - медитеранска, DASH дијета (Dietary Approaches to Stop Hypertension), исхрана базирана на биљкама (ту може да буде укључено месо, али и не мора, зависи од личних преференци), као и дијета с ниским уносом угљених хидрата. У преддијабетесу прихватљиво је све што ће довести до резултата, а да не направи озбиљне дефиците – а то пдразумева контроле. 

Истраживачи APOE4 описују као „древни људски облик“ APOE гена, што је довело до хипотезе да мозак људи који носе једну или две копије ове варијанте може другачије реаговати на исхрану богату месом. Ипак, научници наглашавају да је и сама претпоставка да су наши преци јели велике количине меса у последње време доведена у питање. Осим тога, бројна истраживања током претходних деценија, посебно она која су се бавила прерађевинама од црвеног меса, повезивала су већи унос меса са повећаним ризиком од деменције. Због тога стручњаци позивају на опрез и истичу да су потребна додатна истраживања. А шта ћемо с протеинским дијетама којима нас просто затрпавају на друштвеним мрежама? Да ли већи унос меса може бити користан или штетан код особа с метаболичким поремећајима? Генерално, да ли је лоше кад смо “месождери”?

Кад једемо много меса, повећавамо унос засићених масти, подижемо кардиоваскуларни и ризик од инфламација и оштећења на нивоу малих крвних судова, што је други фактор у настанку деменције, поред поремећеног преузимања глукозе. Добијамо у телесној маси, бомбардујемо бубреге протеинима... Ипак, ситуација није црно-бела. Месо да, али које месо, и у којој количини? То је питање на које бих волела да нека од будућих студија одговори – каже др Марија Главинић Мијић. - Такође, не носимо сви наведену комбинацију гена па је лоше генерализовати. Шта је идеално за мене, не мора бити исто толико добро и за вас. Студија коју помињете као висок унос меса наводи 870 г недељно - 125 г дневно – а у Србији се једе много више меса. Својим пацијентима кажем да једу рибу два пута недељно, да пилетину и ћуретину једу три дана у недељи и два дана у недељи црвено месо -због витамина Б12 у количини од тих 125-150 г меса, а то је количина меса величине шаке. Другим речима, код нас low meat – low carb није исто што и на Западу. У принципу, ради се о процентима – пацијенту никад нисам спустила дијету на испод 40 посто угљених хидрата. Али акценат је на томе да уносите квалитетне угљене хидрате, а то су интегралне житарице; ако су брзи шећери, да буду из воћа, и тако даље. И то су неки стандарди који се нису мењали и тешко да ће се променити. 

Поента је управо у различитости, а ту је кључна улога доктора који ће да процени шта и колико треба неко да једе, поручује докторка, истичући да није иста количина меса за двометраша спортисту и старијег човека с вишком килограма.

У свој овој причи морамо да споменемо чварке, сланину и шунку, свето тројство сваког нашег свечаног оброка. Колико је проблематично прерађено месо у односу на „обично“ месо и где је граница прихватљивог уноса? 

– Далеко је поблематичније, због састојака који се у такве прерађевине убацују, али и количине соли у њима. Такође, треба узети у озбиљно разматрање и да је димљено месо фактор ризика за нпр. карцином дебелог црева. Опет, не треба се плашити све док су количине прерађеног меса које уносимо толике да нас организам може успешно да санира потенцијалну штету – поручује докторка Главинић Мијић.

Кад једемо много меса, повећавамо унос засићених масти, подижемо кардиоваскуларни и ризик од инфламација и оштећења на нивоу малих крвних судова, што је други фактор у настанку деменције, поред поремећеног преузимања глукозе

А ако у сву ову рачуницу убацимо Алцхајмер и деменцију, добијемо мање-више исти резултат: још увек највише доказа за благотворне ефекте имамо за полинезасићене масне киселине које су заправо саставни део медитеранске дијете: плава морска риба, орашасто воће, поврће, ограничен унос црвеног меса, махунарке. Слична њој је DASH дијета која подразумева низак унос соли, пилетину, мањак црвеног меса. Исхране базинане на биљкама такође су препоручене, поручује докторка, сс тим да треба да се надокнади дефицит витамина Б12. Ови различити типови препоручене исхране заправо говоре о генским варијацијама, о којима говори и ово истраживање. Нисмо сви исти, једноставно, каже др Главинић Мијић, што на неки начин потврђује ова студија, која издваја одређени тип људи и указује на то да ће терапије будућности бити засноване на генском скринингу пацијента. Зато је питање колико је реално у пракси тестирати АПОЕ ген и да ли то има смисла код пацијената у Србији врло оправдано.

У Србији нереално очекивати да таква врста тестирања заживе у пракси, али слична је ситуација и у другим земљама – каже наша саговорница. - Чак и у најбогатијим земљама не можете испратити све што тренд у науци диктира. Сва тестирања о којима се у медијима говори су за сада рађена за потребе истраживања, дакле, нису финансирани из јавних фондова, као што је код нас Републички фонд за здравствено осигурање, или од осигуравајућих кућа, већ из извора који су планирани за развој базичних истраживања и науке. Обично је потребан дужи временски период да се из базичне научне тврдње пређе у рутинску праксу и нека метода или лек заживи, мада се тај период скраћује у 21. веку. Ефикасније је уложити у опште превентивне мере као што су забрана пушења, здрава исхрана, физичка активност, чист ваздух и животна средина. То су и даље најефикасније мере.

Ивана Радоичић