„Дневник” у приградском месту
Келебија доживела препород и постала хит место за живот: Село надомак Суботице у које се све више досељавају - „Кућу је данас немогуће купити”
Откако је прорадио Ипсилон (Y) крак мештани Келебије не памте кад су последњи пут видели да им је кроз село прошао камион.
Макар од краја 2019. године када је званично отворен у својој пуној дужини од 24 километра искључења са ауто-пута Суботица север, па све до граничног прелаза Келебија.
А како и не би били толико захвални, кад им сад бар не пуцају куће од префорсираног саобраћаја, а немају ни проблем са вишекилометарским колонама које би им зачепиле село. О свеопштој безбедности и чистијем окружењу да и не говоримо. Јер џаба им биле силне оближње шуме, кад кисеоник није могао да се пробије кроз покретни зид камиона у оба смера.
– Онда је уследила корона након које више не можеш наћи кућу на продају, брже се ширимо него што смо мислили – каже нам председник Савета Месне заједнице Тихомир Милошев, иначе мештанин који се последње две деценије активно бави селом и својим становницима је константно на располагању. – Имамо добру комуникацију са грађанима, а имамо и Фејсбук страницу села где стално објављујемо важне информације.
Код нас је сада јако сточарство, имамо много фарми свиња. Мислим да смо по узгоју сад јачи од Мачванског округа. Oсим ратарства, доста људи се бави повртарством (Тихомир Милошев)
Зграда Месне заједнице, пред којом се плато тренутно реконструише, постала је седиште окупљања житеља Келебије. Нарочито воле уторком и четвртком да наврате до канцеларије и попију кафу са секретарком Тањом Кропаи Еветовић, евентуално јој скрену пражњу на неки проблем.
– Осталим данима радим као секретар градске Месне заједнице „Гат” и могу рећи да тамо имам мање обавеза. У граду имају бетон и воду, па немају толико потребе да долазе код нас, евентуално да пријаве неке мање проблеме. На Келебији имам више посла, људи чешће зову и долазе. Једном месечно нам долази и омбудсман – прича Кропаи Еветовић.
На то Милошев додаје да толико често имају и састанке са пограничном полицијом, а иначе и добру сарадњу са Градом Суботица, свим комуналним предузећима, полицијом, Црвеним крстом...
– Код нас је највећи проблем што немамо канализацију и што нам је свега стотинак мештана прикачено на градски водовод. Остали имају своје бунаре. Ми смо највиша тачка на територији града и треба нам неколико подстаница – вели председник села, те истиче да је данас живот на Келебији далеко бољи него док је био млађи. – Сад је боља ситуација, јер су нам сад скоро све улице асфалтиране, аутобуске линије за град имамо на сваких сат времена, а раније је било четири-пет.
Победа у Великом рату поделила државу и Келебију
О Келебији не постоје историјски потврђене чињенице, одмах су нас упозорили саговорници из Месне заједнице, већ само теорије. Једино што се с иоле неком сигурношћу зна јесте то да се први пут у писаним изворима помиње још 1297. године. Иначе, према првој причи име је добијено од старотурске речи „џелап” или „келап”, а на основу друге наводно по велепоседнику који се „тако некако” презивао.
Пет и по километара ваздужном линијом од центра Келебије, ка северу, налази се мађарска Келебија, иначе село са нешто више од 2.000 становника, са којим је некада чинило једно, све до Првог светског рата. Тако каже Гугл. Али ако отворите и његову сателитску мапу, јасно се види да између два поменута места, усред густе шуме, скоро дословце на пола пута, налази се простор који је до пре века и могао личити на неко формирано сеоце.
Како су жуте табле при уласку на Келебију а изласку из Суботице спојене, јасно је да се ова два места буквално наслањају једно на друго, а то са собом носи и добре и мање добре стране. Добра је што мештани приградског места долазе до посла брже него становници неких делова града. Али мана је што на Келебији не може да заживи ниједно удружење, клуб, манифестација.
Тања Кропаи Еветовић највише истиче близину шуме, чистији ваздух и мирнији живот као предности живота на Келебији уместо у граду
– Невероватно је, али ми немамо ни кафану – наглашава Милошев. – Али имамо све што је потребно за живот: радњу, школу до четвртог, вртић, амбуланту, пошту... Код нас је сада јако сточарство, имамо много фарми свиња. Мислим да смо по узгоју сад јачи од Мачванског округа. А осим ратарства, доста људи се бави повртарством.
Будући да је атар Келебије подељен на квалитетну црницу и песковито-шумски део, некада је ово место био јак воћарски крај, од чега се данас могу наћи тек трагови од покоје плантаже јабука.
На Келебији преспава око 2.000 људи, махом староседелаца.
– Али није ни дружење као што је пре било. Рецимо, дедови су нам били у одличним односима, очеви у добрим, ми смо у океј, а наша деца су на „здраво”. Зато се недељом скупи 200-300 људи из села, мада је и то мало, на фудбалској утакмици. Поента је да се дружимо. Стално неко нешто ново покушава да покрене, али не заживи. Једино се Фудбалски клуб „Келебијска шума”, који смо основали 2022. године, држи и такмичимо се Подручној лиги. Прве године смо били прваци градске лиге, а прошле године смо освојили градски куп – поносан је наш саговорник, додајући да су од ФК „Граничар”, који је у мировању, преузели ливаду са два гола и од ње направили прави фудбалски терен са све системом за наводњавање.
Па онда кад каже да воли своје село и своје мештане, лако му је веровати.
– Видео сам да могу да помогнем месту и то ми је једини мотив што сам пристао на ову функцију – истиче Милошев.
С друге стране, Кропаи Еветовић највише истиче близину шуме, чистији ваздух и мирнији живот као предности живота на Келебији уместо у граду.
