„Dnevnik” u prigradskom mestu
Kelebija doživela preporod i postala hit mesto za život: Selo nadomak Subotice u koje se sve više doseljavaju - „Kuću je danas nemoguće kupiti”
Otkako je proradio Ipsilon (Y) krak meštani Kelebije ne pamte kad su poslednji put videli da im je kroz selo prošao kamion.
Makar od kraja 2019. godine kada je zvanično otvoren u svojoj punoj dužini od 24 kilometra isključenja sa auto-puta Subotica sever, pa sve do graničnog prelaza Kelebija.
A kako i ne bi bili toliko zahvalni, kad im sad bar ne pucaju kuće od preforsiranog saobraćaja, a nemaju ni problem sa višekilometarskim kolonama koje bi im začepile selo. O sveopštoj bezbednosti i čistijem okruženju da i ne govorimo. Jer džaba im bile silne obližnje šume, kad kiseonik nije mogao da se probije kroz pokretni zid kamiona u oba smera.
– Onda je usledila korona nakon koje više ne možeš naći kuću na prodaju, brže se širimo nego što smo mislili – kaže nam predsednik Saveta Mesne zajednice Tihomir Milošev, inače meštanin koji se poslednje dve decenije aktivno bavi selom i svojim stanovnicima je konstantno na raspolaganju. – Imamo dobru komunikaciju sa građanima, a imamo i Fejsbuk stranicu sela gde stalno objavljujemo važne informacije.
Kod nas je sada jako stočarstvo, imamo mnogo farmi svinja. Mislim da smo po uzgoju sad jači od Mačvanskog okruga. Osim ratarstva, dosta ljudi se bavi povrtarstvom (Tihomir Milošev)
Zgrada Mesne zajednice, pred kojom se plato trenutno rekonstruiše, postala je sedište okupljanja žitelja Kelebije. Naročito vole utorkom i četvrtkom da navrate do kancelarije i popiju kafu sa sekretarkom Tanjom Kropai Evetović, eventualno joj skrenu pražnju na neki problem.
– Ostalim danima radim kao sekretar gradske Mesne zajednice „Gat” i mogu reći da tamo imam manje obaveza. U gradu imaju beton i vodu, pa nemaju toliko potrebe da dolaze kod nas, eventualno da prijave neke manje probleme. Na Kelebiji imam više posla, ljudi češće zovu i dolaze. Jednom mesečno nam dolazi i ombudsman – priča Kropai Evetović.
Na to Milošev dodaje da toliko često imaju i sastanke sa pograničnom policijom, a inače i dobru saradnju sa Gradom Subotica, svim komunalnim preduzećima, policijom, Crvenim krstom...
– Kod nas je najveći problem što nemamo kanalizaciju i što nam je svega stotinak meštana prikačeno na gradski vodovod. Ostali imaju svoje bunare. Mi smo najviša tačka na teritoriji grada i treba nam nekoliko podstanica – veli predsednik sela, te ističe da je danas život na Kelebiji daleko bolji nego dok je bio mlađi. – Sad je bolja situacija, jer su nam sad skoro sve ulice asfaltirane, autobuske linije za grad imamo na svakih sat vremena, a ranije je bilo četiri-pet.
Pobeda u Velikom ratu podelila državu i Kelebiju
O Kelebiji ne postoje istorijski potvrđene činjenice, odmah su nas upozorili sagovornici iz Mesne zajednice, već samo teorije. Jedino što se s iole nekom sigurnošću zna jeste to da se prvi put u pisanim izvorima pominje još 1297. godine. Inače, prema prvoj priči ime je dobijeno od staroturske reči „dželap” ili „kelap”, a na osnovu druge navodno po veleposedniku koji se „tako nekako” prezivao.
Pet i po kilometara vazdužnom linijom od centra Kelebije, ka severu, nalazi se mađarska Kelebija, inače selo sa nešto više od 2.000 stanovnika, sa kojim je nekada činilo jedno, sve do Prvog svetskog rata. Tako kaže Gugl. Ali ako otvorite i njegovu satelitsku mapu, jasno se vidi da između dva pomenuta mesta, usred guste šume, skoro doslovce na pola puta, nalazi se prostor koji je do pre veka i mogao ličiti na neko formirano seoce.
Kako su žute table pri ulasku na Kelebiju a izlasku iz Subotice spojene, jasno je da se ova dva mesta bukvalno naslanjaju jedno na drugo, a to sa sobom nosi i dobre i manje dobre strane. Dobra je što meštani prigradskog mesta dolaze do posla brže nego stanovnici nekih delova grada. Ali mana je što na Kelebiji ne može da zaživi nijedno udruženje, klub, manifestacija.
Tanja Kropai Evetović najviše ističe blizinu šume, čistiji vazduh i mirniji život kao prednosti života na Kelebiji umesto u gradu
– Neverovatno je, ali mi nemamo ni kafanu – naglašava Milošev. – Ali imamo sve što je potrebno za život: radnju, školu do četvrtog, vrtić, ambulantu, poštu... Kod nas je sada jako stočarstvo, imamo mnogo farmi svinja. Mislim da smo po uzgoju sad jači od Mačvanskog okruga. A osim ratarstva, dosta ljudi se bavi povrtarstvom.
Budući da je atar Kelebije podeljen na kvalitetnu crnicu i peskovito-šumski deo, nekada je ovo mesto bio jak voćarski kraj, od čega se danas mogu naći tek tragovi od pokoje plantaže jabuka.
Na Kelebiji prespava oko 2.000 ljudi, mahom starosedelaca.
– Ali nije ni druženje kao što je pre bilo. Recimo, dedovi su nam bili u odličnim odnosima, očevi u dobrim, mi smo u okej, a naša deca su na „zdravo”. Zato se nedeljom skupi 200-300 ljudi iz sela, mada je i to malo, na fudbalskoj utakmici. Poenta je da se družimo. Stalno neko nešto novo pokušava da pokrene, ali ne zaživi. Jedino se Fudbalski klub „Kelebijska šuma”, koji smo osnovali 2022. godine, drži i takmičimo se Područnoj ligi. Prve godine smo bili prvaci gradske lige, a prošle godine smo osvojili gradski kup – ponosan je naš sagovornik, dodajući da su od FK „Graničar”, koji je u mirovanju, preuzeli livadu sa dva gola i od nje napravili pravi fudbalski teren sa sve sistemom za navodnjavanje.
Pa onda kad kaže da voli svoje selo i svoje meštane, lako mu je verovati.
– Video sam da mogu da pomognem mestu i to mi je jedini motiv što sam pristao na ovu funkciju – ističe Milošev.
S druge strane, Kropai Evetović najviše ističe blizinu šume, čistiji vazduh i mirniji život kao prednosti života na Kelebiji umesto u gradu.
