HRABRA ODLUKA: U POZORIŠTU ZA MLADE NAŠLE SE I PREDSTAVE O RATNIM ILI POLITIČKIM TEMAMA Pogledali smo „Ne zadirkuj medveda” i „Putovanje dobrog Hansa Bema kroz Evropu”

Recimo, tokom protekle pozorišne sezone u Danskoj nastalo je na desetine predstava (plesnih, dramskih, dokumentarnih...) o situaciji na Grenlandu, koje pokušavaju da sistematizuju i raščivijaju nacionalne traume danskog kolonijalizma.

Deca i mladi, koji tek grade kritičku svest u eri medijskih kontradikcija i koji imaju pitanja o svetu koji ih okružuje, u pozorištu mogu naći putokaz iz lavirinta oprečnih vesti. Mladi će se svakako informisati i formirati mišljenje, ali je mnogo bolje da to rade u pozorištu, nego uz pomoć neproverenih ili pogrešnih izvora.

Život za oko

Političke teme u našem pozorištu za mlade su retke i imajući to u vidu, još je hrabrija odluka da se predstave o ratnim ili političkim temama nađu na ovogodišnjim „Novosadskim pozorišnim igrama“.

Prva lutkarska predstava na alegorijski način opisuje odnos tlačitelja i tlačenih. „Ne zadirkuj medveda“ pozorišta „Ključ“ iz Tel Aviva, reditelja i izvođača Avija Zlihe i Dikle Kac govori o čoveku, pijanici, vlasniku cirkusa i njegovom okrutnom odnosu prema medvedu i majmunici. Posle dugotrajnog maltretiranja i trpljenja, lišavanja slobode i oslepljivanja, medved ubija vlasnika cirkusa i tako oslobađa sebe i majmunicu.

Predstava, dakle, poručuje da je nasilje rešenje za nasilje i otvara moralno i etičko pitanje: da li je ubistvo drugoga opravdan čin. Ko vas kamenom, vi njega još većim kamenom. Ili: ko vas kamenom, vi njega ubijte kamenom. Da li se tako postaje plemenitiji i bolji? Da li tako treba da živi ljudski rod, da verujemo da postoje nepopravljivi članovi društva koji se ne daju produhoviti, socijalizovati i uklopiti? Da li nas jedino strah od osvete slabijih odvraća od činjenja svireposti nad njima? Poetska pravda i kazna za izrabljivanje životinja u predstavi mogla se postići i na drugi način.

U gledanju predstave nemoguće je izostaviti kontekst nasilja koji Izrael decenijama vrši nad narodom Palestine i logično se nameće pitanje da li je jedno od mogućih tumačenja predstave racionalizacija za te užase i brutalnosti. 

U tehničkom i vizuelnom aspektu, tamnim svetlom (dizajn svetla: Liad Malone, Dikla Kac) i zloslutnom muzikom (Džoni Tal) vešto je stvorena jeziva atmosfera cirkuskog života. Sporost kojom se odvija prvi deo predstave i repetitivnost donekle doprinose utisku protoka vremena i trajanju mučenja, iako bi varijacije istih situacija (npr. izvođenje cirkuskih tačaka) doprinele raznolikosti i raznovrsnosti u pogledu animacije i dinamici predstave. Animacija lutaka delovala je spretno, znalački i zavodljivo, iako je iluziju oživljenih likova prekidao mrak nakon većine scena.

Odiseja 20. veka

Uspešniji primer tematizovanja rata jeste predstava izvedena drugog dana festivala – „Putovanje dobrog Hansa Bema kroz Evropu“ reditelja Tomse Legirskog i u izvedbi čudotvornih glumaca lutkara iz pozorišta „Alfa“, Plzenj/Češka. Izvedeni tekst nastao je uobličavanjem autentične životne priče.

Za kompletan dizajn, lutke sačinjene od pravougaonika punog drveta povezanih magnetom, zaslužan je Karel Čeh. Odisejski put Hansa Bema, njegov slučajan odlazak u rat i dugogodišnje vraćanje kući, dešava se tokom i nakon Drugog svetskog rata kroz Čehoslovačku, Poljsku i Nemačku.

Tokom gledanja setila sam se anegdote o Slavomiru Mrožeku koju sam jednom pročitala, iako se ne sećam gde i pomalo sumnjam da li sam dobro zapamtila o kome se radi, ali priča glasi ovako: poljskog dramaturga i pisca, poznatog po svom cinizmu i analitičnosti, pitali su zašto je učestvovao i zdušno podržavao proteste i studentske demonstracije u Poljskoj 1968. godine.

Pored ideološkog poklapanja i želje da se bori protiv totalitarnih sistema, Mrožek je objasnio i da niko nije imun na duh vremena i psihologiju mase. Dao je primer kako bi on jednako mogao biti deo nacista da je kojim slučajem rođen u Nemačkoj trideseetih godina.

Mrožekov strah od samog sebe i onoga što bi postao u drugačijim okolnostima koristio je kako bi opisao metode totalitarnih uređenja i poentirao da je slobodna volja krhka pred naletom kolektivne energije, pa i da je samo pitanje geografske i istorijske sreće da li će neko završiti kao revolucionar, žrtva ili dželat.

Hans Bem imao je geografsku i istorijsku sreću. Rođen je u nemačko-češko-belgijskoj porodici, a jedini pasoš koji će imati je poljski. Multilingvalan, bez jasnog nacionalnog identiteta, s nekoliko verzija svog imena, Hans završava u nacističkoj uniformi tokom rata i uz pomoć niza okolnosti, usuda, laži, snalaženja, lukavstva, šarmiranja uspeva da se vrati svojoj porodici, nekoliko godina posle rata. On nije naročito moralan, ne razmišlja previše o ideologijama, već je vođen idejom samoodržanja i preživljavanja.

Jedino što nepogrešivo ume jeste da brzo donosi odluke i nastavlja svoje putovanje dalje. Od naslova koji koketira sa satiričnim romanom „Doživljaji dobrog vojnika Švejka u Svetskom ratu“, preko scene školskog časa u nemačkoj i češkoj školi, gde se autori poigravaju stereotipima o uštogljenim i krutim Nemcima nasuprot neuštimanim Slovenima, do vrcavosti samog Hansovog karaktera, predstava obiluje dosetkama i humorom.

Duhovitost postoji i na nivou replika (npr. američki policajac na granici koji prilikom provere dokumenata flertuje s dve putnice koje ne razumeju engleski) i na nivou režije i igre u vidu gega i razmaštane animacije.

Izuzetno je zanimljiv odnos glumca i lutke, lakoća i trenuci kada je lutka nosilac lika i kada glumac svojim telom preuzima karakter ili postaje novi lik. Sočnošću i drskošću lutkarskih majstora, sve se odvija gotovo vodviljskom brzinom, pa je za vreme gledanja neuhvatiljiva ta promena, ali je jasna brilijantnost, brzina i uigranost ansambla. 

Češka predstava temi rata pristupa kao neželjenoj kobi za svakog prosečnog čoveka, koga jedino sreća i lukavstvo mogu da spasu i kazuje nam da u ratu obe strane ubijaju ljude, a da je ljudski život jedini vredan. Zato dobri Hans ne ubija nikoga.

Divna Stojanov