INTERVJU: ŽELJKO LUČIĆ, PROSLAVLJENI BARITON U iskrenoj jednostavnosti krije se prava umetnost

Koncertno veče otvoriće delo Blumine, prvobitno zamišljeno kao drugi stav Prve simfonije. Iako naknadno izostavljeno iz partiture, ovo delo je nakon decenija zaborava ponovo otkriveno sredinom 20. veka i danas se izvodi kao samostalna kompozicija, svedočeći o ranim poetskim slojevima Malerovog simfonijskog izraza. 

Za nastavak večeri planiran je ciklus Pesme putujućeg kalfe za bariton i orkestar, čiji tematski materijal prožima i samu Prvu simfoniju. Kao solista nastupiće jedan od najistaknutijih baritona današnjice Željko Lučić. Podsetimo, rođeni Zrenjaninac, od operskog debija u Srpskom narodnom pozorištu, preko scena Frankfurtske opere, Bečke državne opere, Bavarske državne opere, Kovent Gardena u Londonu i konačno njujorškog Metropolitena, u kojem je nizao uspeh za uspehom, Lučić je bio uglavnom poznat kao verdijanski bariton, mada je njegov repertoar uvek pokrivao mnogo širi spektar.

Tako se i pre dve godine, takođe u saradnji sa VSO, publici Novosadskih muzičkih svečanosti predstavio Šubertovim i Ravelovim pesmama, a sada će pevati Malera. 

Kada ste u oktobru 2024. godine nastupili sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom na svečanom otvaranju festivala NOMUS, publika je imala priliku da Vas čuje u izboru solo pesama Franca Šuberta, kao i u delu „Don Kihot i Dulsineja“ Morisa Ravela. Ovoga puta predstavljate se kroz Malerov ciklus Pesme putnika lutalice. Kako doživljavate interpretaciju solo pesme u odnosu na operski repertoar i koncertna izvođenja arija?

– Već 35 godina bavim se operskim pevanjem i, verovali ili ne, do 2024. godine nikada nisam imao priliku da održim jedan pravi nemački Liederabend. Saradnja sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom na svečanom otvaranju festivala NOMUS, bila je moje prvo ozbiljnije iskustvo sa ovim repertoarom i moram priznati da sam se tada našao na potpuno nepoznatom terenu. Nisam znao kako bi to trebalo da zvuči u mom izrazu, nisam imao osećaj „domaćeg tla“, ali upravo me je to i privuklo.

Susret sa Malerovim ciklusom od četiri pesme otvorio mi je jedan sasvim novi pogled na muziku. Počeo sam ozbiljno da razmišljam da možda upravo sada, pred kraj karijere, započinjem jednu novu umetničku fazu. Zašto da ne? Toliko je prelepe literature za glas i orkestar, toliko kompozitora i pesama koje do sada nisam imao priliku da istražim, jer je moj put pre svega bio vezan za operu i operske arije.

Ovaj repertoar za mene predstavlja novo iskustvo, ali i veliki izazov – izazov koji mi se dopada i za koji osećam da vredi ulagati energiju i posvećenost. To je drugačiji način pevanja, intimniji i ogoljeniji, koji od izvođača traži jednu posebnu vrstu iskrenosti.

Sada, kada sam duboko uronio u pripreme za koncert koji će biti održan u četvrtak 21. maja, imam utisak da mi se samo potvrđuje ono što sam naslutio još pri prvom susretu sa ovim delima – da je možda jedina greška bila što se ovoj muzici nisam posvetio mnogo ranije.

Kako biste narativno predstavili muzički izraz solo pesama Gustava Malera, a posebno ciklus Pesme putnika lutalice, u kojem se prepliću intimna emocija, poetska refleksija i simfonijska dramaturgija? 

– Ne bih ulazio u previše psiholoških analiza, ali bih ovaj ciklus predstavio kao delo mladog Gustava Malera, nastalo u periodu kada je tek počinjao da oblikuje svoj autentični kompozitorski izraz. To su neka od njegovih prvih značajnih dela, a zanimljivo je da će se kasnije pojedini motivi iz druge i četvrte pesme pojaviti i u njegovoj Prvoj simfoniji. 

Međutim, ono što smatram najvažnijim jeste sama priča koju ova muzika nosi – priča o čoveku suočenom sa neuzvraćenom ljubavlju, sa tugom, razočaranjem i unutrašnjim preispitivanjem. Sve te emocije izvođač mora da prenese glasom. Maler je to već ugradio u partituru, kroz orkestraciju i način na koji muzika diše i razvija se.

Sećam se da mi se ovaj ciklus dopao već pri prvom slušanju. Posle 35 godina provedenih gotovo isključivo na operskoj sceni, pevajući klasični operski repertoar i operske arije na koncertima, ovo je za mene bilo nešto sasvim novo. Ipak, odmah sam poželeo da dublje uđem u taj svet – pročitao sam tekstove, istražio njihovo značenje i, pošto govorim nemački jezik, nije mi bilo teško da razumem svu slojevitost i emociju koju nose.

U interpretaciji ovakve muzike za mene je najvažnija iskrenost. Nikada nisam voleo da „glumim“ emocije. Uvek sam pokušavao da zaista uđem u situaciju u kojoj se lik nalazi – kada treba da pati, da istinski pati; kada treba da se raduje, da ta radost bude prirodna i spontana. Upravo to bih preneo i svojim studentima: da ne igraju emocije, već da ih prožive. Da budu prirodni i da na tekst i osećanja odgovaraju onako kako bi reagovali i u stvarnom životu. 

Kada se osvrnete na svoju bogatu i izuzetno plodnu karijeru, da li postoji neka opera ili delo kojem biste danas voleli da se posebno posvetite, ili možda uloga kojoj biste se rado ponovo vratili iz nove umetničke perspektive? 

– Postoji nekoliko opera i uloga kojima se uvek iznova vraćam sa posebnim zadovoljstvom, a među njima svakako posebno mesto zauzima Jago u Verdijevom Otelu. Imam sreću i privilegiju da već u oktobru u Koreji koncertno izvodim upravo ovu operu, i mogu da kažem da je Jago možda uloga kojoj bih se, kada bih birao samo jednu, najradije u potpunosti posvetio. Nakon svih verdijanskih uloga, koje sam tokom karijere otpevao, uz povremene izlete u verizam – Leonkavala, Đordana, Pučinija i druge kompozitore – upravo mi je Jago ostao najdublje urezan u sećanje. Od prvog trenutka sam uživao u toj ulozi, kako tokom pripreme, tako i na sceni. Jednostavno sam je osetio kao svoju; prirodno mi je „legla“ i verujem da je upravo zato interpretiram sa posebnom strašću i unutrašnjim žarom.

Ipak, danas, sa ove distance, otvaraju mi se i neki novi horizonti. Sve više me privlači svet solo pesme i čini mi se da ću upravo tom repertoaru u narednom periodu želeti ozbiljnije da se posvetim. Naravno, biće tu i dalje operskih arija i koncertnih nastupa, ali voleo bih da istražujem i drugačiji izraz – bilo uz klavir, bilo uz orkestar. To je za mene jedan novi izazov i prostor u kojem osećam da još mnogo toga mogu da otkrijem.

Između ostalog, posvećeni ste i pedagoškom radu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Na koji način pristupate radu sa mladim pevačima i koje vrednosti ili umetničke principe smatrate najvažnijim da im prenesete?

– Već treću ili četvrtu godinu radim kao redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i moram da priznam da me pedagoški rad danas ispunjava gotovo istim intenzitetom i žarom kojim me je nekada ispunjavalo pevanje. Kada je reč o operskoj karijeri, imam osećaj da sam ostvario sve ono čemu sam težio. Ne govorim to iz neskromnosti, već iz unutrašnjeg mira – sve što je moglo da se dosegne u operskom repertoaru za bariton, ja sam na neki način prošao i doživeo. Zato danas mirno i potpuno posvećeno ulazim u svet pedagogije i svojim studentima pre svega želim da prenesem umetničke vrednosti i principe kojih sam se tokom karijere držao. Imao sam privilegiju da nastupam na velikim scenama i u velikim ulogama, a takav put podrazumeva i veoma visoke kriterijume. Upravo zato od samog početka pokušavam da im objasnim kolika je odgovornost baviti se ovim pozivom i šta zapravo znači lepo pevanje. Uvek naglašavam upravo tu reč – lepo – jer ona u sebi nosi mnogo više od same vokalne tehnike. Moj osnovni zadatak jeste da svoje studente, koji su pre svega izuzetno talentovani, naučim jednostavnom, prirodnom i lepom pevanju, jer verujem da se upravo u toj iskrenoj jednostavnosti krije prava umetnost.