ИНТЕРВЈУ: ЖЕЉКО ЛУЧИЋ, ПРОСЛАВЉЕНИ БАРИТОН У искреној једноставности крије се права уметност

Концертно вече отвориће дело Блумине, првобитно замишљено као други став Прве симфоније. Иако накнадно изостављено из партитуре, ово дело је након деценија заборава поново откривено средином 20. века и данас се изводи као самостална композиција, сведочећи о раним поетским слојевима Малеровог симфонијског израза. 

За наставак вечери планиран је циклус Песме путујућег калфе за баритон и оркестар, чији тематски материјал прожима и саму Прву симфонију. Као солиста наступиће један од најистакнутијих баритона данашњице Жељко Лучић. Подсетимо, рођени Зрењанинац, од оперског дебија у Српском народном позоришту, преко сцена Франкфуртске опере, Бечке државне опере, Баварске државне опере, Ковент Гардена у Лондону и коначно њујоршког Метрополитена, у којем је низао успех за успехом, Лучић је био углавном познат као вердијански баритон, мада је његов репертоар увек покривао много шири спектар.

Тако се и пре две године, такође у сарадњи са ВСО, публици Новосадских музичких свечаности представио Шубертовим и Равеловим песмама, а сада ће певати Малера. 

Када сте у октобру 2024. године наступили са Војвођанским симфонијским оркестром на свечаном отварању фестивала НОМУС, публика је имала прилику да Вас чује у избору соло песама Франца Шуберта, као и у делу „Дон Кихот и Дулсинеја“ Мориса Равела. Овога пута представљате се кроз Малеров циклус Песме путника луталице. Како доживљавате интерпретацију соло песме у односу на оперски репертоар и концертна извођења арија?

– Већ 35 година бавим се оперским певањем и, веровали или не, до 2024. године никада нисам имао прилику да одржим један прави немачки Лиедерабенд. Сарадња са Војвођанским симфонијским оркестром на свечаном отварању фестивала НОМУС, била је моје прво озбиљније искуство са овим репертоаром и морам признати да сам се тада нашао на потпуно непознатом терену. Нисам знао како би то требало да звучи у мом изразу, нисам имао осећај „домаћег тла“, али управо ме је то и привукло.

Сусрет са Малеровим циклусом од четири песме отворио ми је један сасвим нови поглед на музику. Почео сам озбиљно да размишљам да можда управо сада, пред крај каријере, започињем једну нову уметничку фазу. Зашто да не? Толико је прелепе литературе за глас и оркестар, толико композитора и песама које до сада нисам имао прилику да истражим, јер је мој пут пре свега био везан за оперу и оперске арије.

Овај репертоар за мене представља ново искуство, али и велики изазов – изазов који ми се допада и за који осећам да вреди улагати енергију и посвећеност. То је другачији начин певања, интимнији и огољенији, који од извођача тражи једну посебну врсту искрености.

Сада, када сам дубоко уронио у припреме за концерт који ће бити одржан у четвртак 21. маја, имам утисак да ми се само потврђује оно што сам наслутио још при првом сусрету са овим делима – да је можда једина грешка била што се овоj музици нисам посветио много раније.

Како бисте наративно представили музички израз соло песама Густава Малера, а посебно циклус Песме путника луталице, у којем се преплићу интимна емоција, поетска рефлексија и симфонијска драматургија? 

– Не бих улазио у превише психолошких анализа, али бих овај циклус представио као дело младог Густава Малера, настало у периоду када је тек почињао да обликује свој аутентични композиторски израз. То су нека од његових првих значајних дела, а занимљиво је да ће се касније поједини мотиви из друге и четврте песме појавити и у његовој Првој симфонији. 

Међутим, оно што сматрам најважнијим јесте сама прича коју ова музика носи – прича о човеку суоченом са неузвраћеном љубављу, са тугом, разочарањем и унутрашњим преиспитивањем. Све те емоције извођач мора да пренесе гласом. Малер је то већ уградио у партитуру, кроз оркестрацију и начин на који музика дише и развија се.

Сећам се да ми се овај циклус допао већ при првом слушању. После 35 година проведених готово искључиво на оперској сцени, певајући класични оперски репертоар и оперске арије на концертима, ово је за мене било нешто сасвим ново. Ипак, одмах сам пожелео да дубље уђем у тај свет – прочитао сам текстове, истражио њихово значење и, пошто говорим немачки језик, није ми било тешко да разумем сву слојевитост и емоцију коју носе.

У интерпретацији овакве музике за мене је најважнија искреност. Никада нисам волео да „глумим“ емоције. Увек сам покушавао да заиста уђем у ситуацију у којој се лик налази – када треба да пати, да истински пати; када треба да се радује, да та радост буде природна и спонтана. Управо то бих пренео и својим студентима: да не играју емоције, већ да их проживе. Да буду природни и да на текст и осећања одговарају онако како би реаговали и у стварном животу. 

Када се осврнете на своју богату и изузетно плодну каријеру, да ли постоји нека опера или дело којем бисте данас волели да се посебно посветите, или можда улога којој бисте се радо поново вратили из нове уметничке перспективе? 

– Постоји неколико опера и улога којима се увек изнова враћам са посебним задовољством, а међу њима свакако посебно место заузима Јаго у Вердијевом Отелу. Имам срећу и привилегију да већ у октобру у Кореји концертно изводим управо ову оперу, и могу да кажем да је Јаго можда улога којој бих се, када бих бирао само једну, најрадије у потпуности посветио. Након свих вердијанских улога, које сам током каријере отпевао, уз повремене излете у веризам – Леонкавала, Ђордана, Пучинија и друге композиторе – управо ми је Јаго остао најдубље урезан у сећање. Од првог тренутка сам уживао у тој улози, како током припреме, тако и на сцени. Једноставно сам је осетио као своју; природно ми је „легла“ и верујем да је управо зато интерпретирам са посебном страшћу и унутрашњим жаром.

Ипак, данас, са ове дистанце, отварају ми се и неки нови хоризонти. Све више ме привлачи свет соло песме и чини ми се да ћу управо том репертоару у наредном периоду желети озбиљније да се посветим. Наравно, биће ту и даље оперских арија и концертних наступа, али волео бих да истражујем и другачији израз – било уз клавир, било уз оркестар. То је за мене један нови изазов и простор у којем осећам да још много тога могу да откријем.

Између осталог, посвећени сте и педагошком раду на Академији уметности у Новом Саду. На који начин приступате раду са младим певачима и које вредности или уметничке принципе сматрате најважнијим да им пренесете?

– Већ трећу или четврту годину радим као редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и морам да признам да ме педагошки рад данас испуњава готово истим интензитетом и жаром којим ме је некада испуњавало певање. Када је реч о оперској каријери, имам осећај да сам остварио све оно чему сам тежио. Не говорим то из нескромности, већ из унутрашњег мира – све што је могло да се досегне у оперском репертоару за баритон, ја сам на неки начин прошао и доживео. Зато данас мирно и потпуно посвећено улазим у свет педагогије и својим студентима пре свега желим да пренесем уметничке вредности и принципе којих сам се током каријере држао. Имао сам привилегију да наступам на великим сценама и у великим улогама, а такав пут подразумева и веома високе критеријуме. Управо зато од самог почетка покушавам да им објасним колика је одговорност бавити се овим позивом и шта заправо значи лепо певање. Увек наглашавам управо ту реч – лепо – јер она у себи носи много више од саме вокалне технике. Мој основни задатак јесте да своје студенте, који су пре свега изузетно талентовани, научим једноставном, природном и лепом певању, јер верујем да се управо у тој искреној једноставности крије права уметност.