VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Čašica za diplomate

Posle su poslužili puding od badema, suvo grožđe i palačinke. Na kraju je iznesen petao. Tokom večere služeno je domaće belo vino, ali uz desert smo pili dobro crno vino iz Negotina, iz čaša od obojenog češkog stakla...”

Ovo je odlomak iz knjige „Srbija” engleskog diplomate i pisca Endrjua Arčibalda Pejtona objavljene 1845. godine u Londonu. Veliki putnik po Bliskom istoku, balkanskim i podunavskim zemljama, piše o Srbiji, o njenim mestima, ljudima, običajima, privredi, istoriji, navikama...

U Srbiji je boravio tri puta pre nego što je objavio svoj prvi rukopis o njoj: 1839, na proputovanju za Bliski istok, 1843, pri povratku iz Damaska, kada je boravio u Beogradu duže, kao vršilac dužnosti britanskog generalnog konzula u odsustvu konzula Fonblanka: i 1844, kada se zadržao nekoliko meseci i tada posetio veći deo Srbije. Kasnije, Pejton je posetio i Crnu Goru, Dalmaciju i Hrvatsku. Neko vreme bio je i vicekonzul u Grčkoj, a 1862. je postavljen za konzula u Dubrovniku.
 

Putujući po unutrašnjosti Srbije, upoznao je njene krajeve kao nijedan Britanac pre, a ni posle njega. Temeljno se pripremao za svoja putovanja.

Bio je vrlo radoznao ali i snažan čovek. Sa rancem na leđima, u mladosti prepešačio je put od Napulja do Beča. Bio je znalac više evropskih jezika, arapskog i turskog, a u priličnoj meri služio se i srpskim. Po Srbiji je putovao na konju. Verao se do tvrđave Sokol i drugih vrletnih krajeva. Popeo se i na vrh Kopaonika, kao prvi Englez koji je izveo taj planinski poduhvat.

Ova lepa i zanimljiva knjiga u kojoj Pejton engleskim čitaocima daje pouzdane informacije o mladoj srpskoj državi, koja se takoreći na njegove oči pretvara od orijentalne pokrajine Turskog carstva u modernu evropsku državu, na naš jezik prevedena je tek pred kraj prošlog veka. U prevodu Branka Momčilovića, profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, objavila ju je Matica srpska u biblioteci „Korist i razonoda”.

Pamtim reči uglednog profesora i vrsnog prevodioca:
„Pejtonova radoznalost bila je čudesna i neizmerna. Interesovalo ga je gotovo bukvalno sve: arhitektura, enterijeri, nošnja, frizure, maniri, organizacija vlasti, ekonomija, budžet države, porezi, primanja kneza, mitropolita i drugih zvaničnika, kvalitet papira u državnim nadleštvima, kuhinja - počev od predjela do deserta i pića. 

Hvalio je naše rakije, posebno vina. U svojim putopisima Pejton je prvi Britanac koji je svoje sunarodnike upoznavao sa šljivovicom i kajmakom. Posebno je isticao smederevsko i negotinsko grožđe i vino. 

U odlomku na početku ovog teksta Pejton je opisao večeru u Šapcu, kod pomoćnika načelnika Ninića. Sledećeg jutra, piše dalje kako je posle čvrstog sna ustao svež i otišao do divana. Tada se pojavila domaćica i poljubila ga u ruku. 

Ljubazno se raspitujući kako je spavao i da li se odmorio, uzela je „iz ruku sluškinje poslužavnik na kome su se nalazile čašice šljivovice, tanjirić sa ružinim slatkim i velika okrugla posuda od češkog kristala, s vodom: sve to uključujući čibuk, bio je uvod u doručak, koji se sastojao od od kafe i tosta, a umesto mleka imali smo kajmak, kako se zove turski mlečni krem”.

U delu putopisa posvećenom zemljoradnji i trgovini, Pejton na jednom mestu kaže: „Čini se da su Srbi u celini vrlo malo skloni povrtarstvu, u stvari mnogo manje nego Turci, možda zbog nenadmašne lepote i bujnosti prirode. 

Izgleda da je najčešća voćka u Srbiji šljiva od koje se pravi domaća rakija. Skoro svako domaćinstvo u selima u blizini svoje kuće ima plantažu ove voćke.”

Endrju Arčibald Pejton je tako, pre više od 180 godina, bio i prvi ambasador našeg nacionalnog pića šljivovice u svojoj otadžbini Velikoj Britaniji. Njegovu knjigu o Srbiji, prevedenu na naš jezik poklonio sam, odmah po izlasku iz štampe, prijatelju i saradniku profesoru dr Radosavu Paunoviću našem velikom stručnjaku i poznavaocu jakih alkoholnih pića. 

Početkom ovog veka poslužila mu je, da na svetskim forumima na kojima se raspravljalo o zaštiti geografskog porekla šljivovice, kao jedan od argumenata da smo mi njeni pravi domaćini. Nažalost, neke zemlje bile su brže od nas, mada ni u jednoj od njih plod ove voćke se ne zove šljiva.  Mi smo našoj dodali pridev „srpska” kojeg niko ne može da plagira.